„То они у Перстен?“ упита Корф показујући на радио-станицу.

„Да“, рече Биков. „Да ли пристајете?“

Жилин приђе и стаде поред њих.

„Да“, рече Корф. „Трепа помоћи.“

Навигатор наједном поче да говори тако брзо и неразумљиво да Биков успе да схвати само поједине речи. Корф је слушао и климао главом. Затим, поцрвеневши, рече Бикову:

„Навигатор не жели да лети. Он није обавезан.“

„Он може да иде“, рече Биков. „Хвала, капетане Корф.“

Навигатор рече још неколико реченица.

„Он говори да ми идемо у сигурну смрт“, преведе Корф.

„Реците му да иде“, рече Биков. „Ми морамо да журимо.“

„Можда би било боље да и господин Корф такође напусти брод?“ опрезно упита Жилин.

„Ха-ха-ха!“ насмеја се Корф. „Ја сам капетан!“ Он махну руком навигатору и приђе пулту за управљање. Навигатор, никога не гледајући, изађе. Кроз минут чуло се како се залупи излазни отвор.

„Девојке“, рече капетан Корф не осврћући се, оне нас чине слабима. Слабима као што су оне. Али треба се супротстављати. Припремимо се.

Он завуче руку у џеп, извуче фотографију и стави је на пулт испред себе.

„Ето, тако“, рече. „И никако другачије ако је лет опасан. На своја места, господо!“

„Диспечер!“ рече капетан.

„Јесте, овде диспечер“, одговори дежурни. „Молим старт!“

„Дајем старт!“

Капетан Корф притисну стартер и све се покрете. Одједном Жилин се сети: Јурка!

Неколико секунди је гледао радио-станицу, која је уздисала тужним уздасима Михаила Антоновича. Једноставно није знао шта да ради.

Танкер је већ напустио зону опсерваторије и капетан Корф је маневришући изводио брод на дати пеленг. Ствари више нису стајале тако лоше. За сада се још није десило ништа страшно.

„Михаило!“ зачу се глас Јурковског. „Хоћеш ли скоро?“

„Одмах, Волођењка“, одазва се Михаило Антонович. Глас му је био некако чудноват — или уморан или изгубљен.



„Охо!“ однекуд отпозади зачу се Јурин глас. Жилин се окрете. У командно одељење улазио је Јура — бунован и радостан. „Ви ћете такође на Прстен-2?“ упита он.

Биков га дивље погледа.

„Himmeldonnerwetter!“[4]просикта капетан Корф. Он је на Јуру био сасвим заборавио. „Путник! У капина!“ строго повика. Његови риђи бакенбарди се накострешише.

Михаило Антонович наједном гласно рече:

„Волођа… буди тако добар, покрени космоскаф једно тридесетак метара. Хоћеш ли умети?“

Јурковски незадовољно поче да гунђа.

„Но, покушаћу“, рече. „А зашто ти је то потребно?“

„Тако ће ми бити згодније. Волођа, молим те.“

Биков наједном устаде и повуче надоле патент-затварач на блузи. Јура га ужаснуто погледа. Биковљево лице, увек црвено, сад је постало бледосиво. Јурковски наједном повика:

„Камен! Мишо, камен! Натраг! Оставл све!“

Зачу се слабо стењање и Михаило Антонович слабим гласом рече:

„Одлази, Волођењка. Брже одлази, ја не могу…“

„Брзину“, зашкрипа Биков.

„Шта значи — не могу?“ заурла Јурковски. Чуло се како тешко дише.

„Одлази, одлази, не иди овамо“, мрмљао је Михаило Антонович. „Ништа неће испасти. . Не треба…“

„Значи, у томе је ствар“, рече Јурковски. „Зашто си ћутао? Но, то није ништа. Ми ћемо сада… Сада… Како ти се то десило?“

„Брзину! Брзину!“ режао је Биков.

Капетан Корф се, избечивши своје пегаво лице, нагињао над пулт за управљање.

Убрзање се повећавало.

„Сад, Мишењка, сад…“ бодро је говорио Јурковски „Ето, тако… Ех, кад бих имао неку полугу…“

„Касно“, неочекивано мирно рече Михаило Антонович.

У тишини која наступи чуло се како тешко дишу.

„Да“, рече Јурковски, „касно је…“

„Иди“, рече Михаило Антонович.

„Не.“

„Иди.“

„Ништа“, рече Јурковски. „То је брзо.“

Зачу се кратак смех.

„То чак нећемо ни запазити. Затвори очи, Мишо.“

После краткотрајне тишине неко је — није могло да се разуме ко — тихо и жалостивно рекао:

„Аљоша… Алексеј…“

Биков ћутке одгурну капетана Корфа, као неко маче, и прстима се ослони о типке управљања. Танкер се трже напред. Приљубљен за фотељу страшним притиском, Жилин успе само да помисли: Форсаж! За секунду је изгубио свест. После тога је кроз шум у ушима чуо кратак узвик, као од јаког бола, и кроз црвену измаглицу, која му је стајала испред очију, угледао је како је стрелица аутопеленгатора почела да се креће с једне стране на другу.

„Мишо!“ заурла Биков. „Момци!“

Он паде главом на пулт и невешто, гласно поче да плаче.

Јури је било лоше. Било му је мука, болела га је глава. Осећао се као да није при чистој свести. Лежао је на свом кревету у тесној, тамној кабини Тахмасиба, а то је истовремено била и његова светла, велика соба код куће на Земљи. У собу је улазила мајка, стављала му хладну, пријатну руку на образ и говорила Жилиновим гласом: „Не, још спава.“ Јура је хтео да каже да он више не спава али због нечега то није могао да уради. Неки познати и непознати људи су пролазили крај његовог кревета и један од њих се, у белом мантилу, нагао и јако ударио Јуру по разбијеној глави. Одмах затим је Јура зачуо жалостивни глас Михаила Антоновича: „Аљоша…“

„Алексеј…“, а Биков се, страшан, блед као мртвац, ухватио за пулт и Јуру је нешто бацило низ ходник главом на нешто оштро и тврдо. Свирала је нека тужна музика и нечији глас је говорио: „…приликом истраживања Прстена Сатурна погинули су генерални инспектор Међународне управе космичког саобраћаја Владимир Сергејевич Јурковски и најстарији навигатор космонаут Михаило Антонович Крутиков…“ И Јура је плакао, онако како у сну плачу чак и одрасли људи кад сањају нешто тужно…

Кад је Јура дошао себи, видео је да се одиста налази у кабини Тахмасиба и да поред њега стоји лекар у белом мантилу.

„Но, одавно је тако требало“, рече Жилин тужно се смешкајући.

„Они су одиста погинули?“ упита Јура. Жилин ћутке кллмну главом. „А Алексеј Петрович?“ Жилин ништа не одговори.

Лекар упита:

„Глава те много боли?“

Јура се замисли.

„Не“, рече. „Не боли тако много.“

„То је добро“, рече лекар. „Одлежаћеш једно пет дана и све ће бити у реду.“

„Неће ме послати на Земљу?“ упита Јура. Он се наједном ужасно уплашио да ће га због нечег послати на Земљу.

„Не, зашто?“ зачуди се лекар, а Жилин бодро рече:

„Интересовали су се за тебе са Прстена-2, хоће да те посете.“

„Нека“, рече Јура.

Лекар рече Жилину да Јура треба на свака три сата да добија микстуру, да ће поново доћи прекосутра и оде. Жилин рече да ће ускоро навратити и оде да испрати лекара. Јура поново затвори очи. Погинули су, помисли. Више ме нико неће зватл кадетом и неће молити да разговарам са њим, и нико ми добрим гласом неће стидљиво читати своје мемоаре о дивним и предвиним људима. То се више никад неће десити. Можеш себи да разбијеш главу, можеш да исцепаш кошуљу — свеједно, никад нећеш видети Владимира Сергејевича како стоји пред купатилом у свом раскошном халату с огромним пешкиром око врата нити ћеш видети како Михаило Антонович сипа у тањире обавезну овсену кашу и при томе се нежно осмехује.

Никад, никад… Зашто никад? Како је то могуће — никад? Некакав глупи камен у неком глупом Прстену још глупљег Сатурна. И људи, који морају да постоје, који су једноставно обавезни да постоје, јер је свет без њих гори, више нема и никад их више неће ни бити.

Јура се као кроз маглу сети да су они тамо нешто пронашли. Али то је било неважно, то није било главно, иако су они сматрали да је то најважније… И, разуме се, сви који их не знају такође ће сматрати да је то било најважније. То је увек тако. Ако не знаш онога који је извршио подвиг, за тебе је најважнији — подвиг. А ако знаш — шта ти је онда подвиг? Макар га уопште и не било, само да буде човек. Подвиг је добра ствар, али човек мора да живи.

Јура помисли да ће за неколико дана видети своје момке. Они ће, разуме се, почети да се распитују како је било, и тако даље. Они неће питати за самог Јурковског нити за самог Крутикова, они ће питати шта су Јурковски и Крутиков открили. Они ће горети од знатижеље. Њих ће највише од свега интересовати шта су Јурковски и Крутиков о свом открићу успели да кажу. Они ће се дивити храбрости Јурковског и Крутикова, њиховом самопожртвовању и узвикиваће са завишћу: „Но, то су били људи!“ И дивиће се највише томе што су они погинули на бојном пољу. Јура се чак узбуди од увреде и злобе. Али, он је већ знао шта ће им одговорити. Да не би дрекнуо: „Будале једне!“ да не заплаче, да не пође да се туче, он ће им рећи: „Причекајте. Има једна прича.“ И почеће овако: „На острву Хонсју, у кањону планине Титигатаке, у непролазној шуми су открили пећину…“

Ушао је Жилин, сео крај Јуриних ногу и лупио га дланом по колену. Жилин је на себи имао карирану кошуљу са засуканим рукавима. Лице му је било опуштено и уморно. Био је необријан. «А како је Биков?» наједном помисли Јура и упита:

„Вања, а како је Алексеј Петрович?“

Жилин ништа не одговори…

ЕПИЛОГ

Аутобус се нечујно докотрљао до ниске, беле ограде и зауставио се пред гомилом људи који су дочекивали путнике. Жилин је седео крај прозора и гледао весела, од мраза црвена лица, сметове снега који су светлуцали пред зградом аеродрома, дрвеће покривено ињем. Отворише се врата, леден ваздух улете у аутобус. Путници пођоше ка излазу, мењајући шаљиве поздраве са стјуардесом. Гомила је била бучна — крај врата су се грлили, стезали руке, љубили. Жилин потражи позната лица, никога не нађе и с олакшањем одахну. Погледа у Бикова. Биков је непокретно седео, опустивши лице у крзнени оковратник своје гренландске јакне.

Стјуардеса узе из мреже свој коферчиш и весело рече:

„Хајдете, другови! Стигли смо! Аутобус даље не иде!“ Биков тешко устаде и, не извлачећи руке из џепова, крете кроз празан аутобус према излазу; Жилин са ташном Јурковског је ишао за њим. Гомиле више није било. Људи су у групама ишли према згради аеродрома смејући се и разговарајући. Биков стаде на снег, заустави се туробно гледајући у сунце и крете према згради. Снег му је шкрипао под ногама. Са стране се кретала издужена плавичаста сенка. Затим Жилин угледа Даугеа.

Дауге им је брзо корачао у сусрет, јако се ослањајући на дебели, лакирани штап.

Мали, утопљен, с тамним, избораним лицем. У руци је, у дебелој рукавици, држао један букетић увелих незаборавака. Гледајући испред себе, он приђе Бикову, гурну му букетић у руку, загрли га и приљуби главу уз његову јакну. Биков га загрли и прогунђа:

„Могао си и код куће да седиш, видиш какав је мраз…“

Он узе Даугеа под руку и они лагано кретоше према згради аеродрома — огромни Биков и мали, згрбљени Дауге. Жилин је ишао поред њих.

„Како плућа?“ упита Биков.

„Тако…“ рече Дауге. „Ни боље ни горе…“

„Мораш у планине. Ниси дете, мораш да се чуваш.“

„Немам времена за то“, рече Дауге. „Има још много шта што треба завршити. Многе ствари су започете, Аљоша.“

„Па шта онда? Треба се лечити. Иначе нећеш успети да завршиш.“

„Одлучено је и решено питање експедиција на Трансплутон.“ Инсистирају да пођеш ти. Ја сам замолио да сачекамо да се прво вратиш.

„Но, па у реду“, рече Биков. „Отићи ћу кући, мало ћу се одморити… Може, зашто да не.“

„За начелника је постављен Арнаутов.“

„Свеједно“, рече Биков.

Почели су да се пењу уз степенице аеродромске зграде. Дауге тихо рече:

„А ја их нисам ни загрлио, Аљоша… Тебе сам загрлио, Вању такође, а њих нисам.“

Биков оћута и они уђоше у хол. Жилин се попе степеницама и наједном у сенци, иза једног стуба, угледа неку жену, која га је посматрала. Она се одмах окрену од њега, али он успе да запази њено лице под крзненом капом — некад вероватно веома лепо, а сада старо, млохаво, готово ружно. «Где сам је видео?» помисли Жилин. Или она само личи на некога?

Гурнуо је врата и ушао у хол. Значи, сада Трансплутон, тај Кербер. Далеки, далеки. Најдаљи од свега. Од Земље је далек, од људи далек, од најглавнијег далек. Поново челична кутија, поново туђе, слеђене стене. Главно остаје на Земљи. Као и увек, уосталом. Али тако се не може, треба бити поштен. Време је да се одлучи, Иване Жилине, време је! Разуме се, неко ће рећи — сажаљиво или презриво: „Нерви му нису издржали. Дешава се и то.“ Алексеј Петровић може тако да помисли. Жилин се чак заустави. Да, он ће баш тако и помислити: «Нерви му нису издржали. А био је јак момак». А то је добро! У крајњем случају, неће му бити толико криво што га напуштам баш сада, кад је остао сам… Разуме се, њему ће бити лакше да мисли да ми живци нису издржали него да види да ме уопште не интересују сви ти трансплутони. Он је упоран и чврст у својим убеђењима… и својим заблудама. Камене заблуде.

Главно је на — Земљи. Главно увек остаје на Земљи, и ја ћу остати на Земљи.

Одлучено, помисли. Одлучено је. Најважније је — на Земљи…