„Не, капетане. Само разматрамо будућу стратегију.”
„Разумем. Не мора да иде овако. Доћи ћу у стројарницу.”
Венделова искључи пријемник.
„Бланковицева обично није тако озбиљна”, промрмља Фишер. „Шта ли имају на уму?”
„Нећу да нагађам. Идем да видим шта је посреди.” Покретом руке она даде знак Фишеру да пође за њом.
77
У стројарници је било троје научника; све троје је седело на поду, упркос чињеници да су се тренутно налазили ван домашаја гравитације. Свако је од њих могао, исто тако, седети и на неком од зидова, али то би одударало од озбиљности ситуације и било можда протумачено као израз непоштовања према капетану. За бестежинско стање била су смишљена посебна сложена правила понашања.
Венделова није волела бестежинско стање и да је хтела да искористи свој капетански ауторитет могла је наредити да брод непрестано ротира, стварајући центрифугални ефекат, што би произвело бар неки осећај гравитације. Но, знала је и то да је прорачунавање путање неупоредиво лакше уколико брод у односу на свемир мирује и транслационо и ратационо мада, с друге стране, ни прорачунавање при сталној ротационој брзини не би тебало да буде одвећ тешко.
Инсистирати, међутим, на таквом кретању представљало би израз непоштовања према особи за компјутером. И опет, правила понашања.
Теса Вендел заузе своје место и Фишер није могао да (уз притајени смешак) не примети како се благо затетурала. Упркос свом насеобинском пореклу, Теса очигледно није била за свемир. С друге стране, он, Земљанин (нови притајени, овог пута самозадовољни смешак) сналазио се у бестежинском стању као да је рођен у њему.
Чао-Лу Ву дубоко удахну ваздух. Имао је широко лице — од оних каква обично припадају омањим, здепастим људима, али, када би устао, било је јасно да је виши од просека. Коса му је била тамна и савршено равна, а очи само два узана прореза.
„Капетане”, поче он благо.
„Шта је, Чао-Ли? Ако ми кажеш да се јавио још неки проблем у програмирању, имаш одличне изгледе да будеш прикуцан уза зид.”
„Не, нема нових проблема, капетане. Никаквих. У ствари, то одсуство проблема управо ме и наводи на помисао да је наш задатак обављен и да је време да се вратимо на Земљу. Желео сам да вам то и званично предложим.”
„Да се вратимо на Земљу?” Венделова је мало застала пре но што је то казала, а на лицу јој се појавио израз запањености. „Зашто? Још увек нисмо привели крају наш задатак.”
„Мислим да јесмо, капетане”, одврати Ву; лице му је постало безизражајније. „У ствари, и нисмо знали шта нам је тачно задатак. Разрадили смо систем надсветлосног лета, а то нисмо имали када смо се отиснули са Земље.”
„Знам. Али, шта с тим?”
„Осим тога, немамо баш никаквог начина да комуницирамо са Земљом. Ако сада кренемо у сусрет Суседној звезди и нешто нам се деси, нешто пође лоше, Земља неће имати практични надсветлосни лет и ми не можемо рећи хоће ли га икада добити. То би се могло озбиљно одразити на евакуационе планове Земље, у вези са приближавањем Суседне звезде. Мислим да је врло важно да се сада вратимо и известимо о ономе што смо до сада постигли.”
Венделова га је пажљиво слушала. „Схватам. А ти, Џарлоу, делиш ли његово мишљење?”
Хенри Џарлоу је био висок, плав и туробан; нека неодређена меланхолија, непрестано присутна на његовом лицу, давала је потпуно погрешну слику о његовом карактеру. Осим тога, његови дуги прсти (при том не и крхки) беху попут прстију чаробњака у тренуцима када се бавио компјутером или било којим другим инструментом на броду.
„Искрено, мислим да има смисла у ономе што Ву предлаже”, огласи се Џарлоу. „Када бисмо имали могућност надсветлосне комуникације, једноставно бисмо пренели поруку Земљи и наставили даље. Шта би се с нама после тога догодило, више не би било битно ни за кога осим за нас. Како ствари стоје, не можемо се озбиљно позабавити гравитационом корекцијом.”
„А ти, Бланковицева?” упита тихо Венделова.
Мери Бланковиц се несигурно промешкољи. Била је то ониска, млада жена, дугачке косе и равно подсечених шишки које су јој се спуштале до носа. Била је нежног телесног састава, што јој је све, уз брзе покрете, давало изглед минијатурне Клеопатре.
„Не знам, збиља”, одговори она. „Немам никакве одређене ставове у вези с тим и чини ми се да су ме Ву и Џарлоу увалили у ово. Али зар и ви не сматрате да је битно пренети информацију на Земљу? Савладали смо све значајне досадашње непознанице приликом овог лета, и сада су нам потребни већи и савршенији бродови, снабдевени компјутерима који ће у обзир узимати и гравитациону корекцију. Бићемо онда у могућности да једним скоком стигнемо од Сунца до Суседне звезде; уз снажнију гравитацију могли бисмо кренути непосредно од Сунца и доскочити много ближе Суседној звезди. Не бисмо морали трошити недеље и недеље преваљујући мала растојања пре скока у поласку као и на поскок у доласку. Чини ми се да Земља мора добити те обавештења.”
„Разумем”, рече Венделова. „У ствари, главно је питање да ли би било мудро одмах однети информацију о гравитационој корекцији на Земљу. Ву, је ли то збиља толико значајно колико ти се чини? Теби та идеја о гравитационој корекцији није пала на памет овде и сада, на броду. Чини ми се да си о томе расправљао са мном пре више месеци.” Она се замисли на тренутак. „Има томе око годину дана.”
„Није то, заправо, била расправа, капетане. Колико се сећам, били сте прилично нестрпљиви, и нисте ме саслушали до краја.”
„Да, признајем да сам погрешила. Али ти си то ставио на папир. Рекла сам ти да поднесеш званични извештај о томе и да ћу га погледати кад будем имала времена.” Она подиже руку. „Знам, међутим, да никада нисам стигла да се тиме позабавим, чак се не сећам ни да сам примила неки такав извештај, али, знајући те, Ву, верујем да си све врло подробно разрадио у свом извештају, са свим математичким прорачунима. Зар није тако, Ву? Тај твој извештај мора бити негде заведен.”
Вуове усне се згрчише, али се тон његовог гласа нимало не промени. „Да, начинио сам извештај, капетане, али у питању су биле тек спекулације, и не верујем да је ико на то обратио пажњу. Као што ни ви нисте, капетане.”
„Зашто тако мислиш? Ву, нису баш сви приглупи као ја.”
„Чак и да је неко обратио пажњу, понављам да је реч само о спекулацијама. Када се будемо вратили, бићемо у могућности да пружимо и доказе.”
„Када спекулација постоји, неко ће, једном, сигурно доћи и до доказа. Ти знаш како наука дејствује.”
Ву полако и значајно рече: „Неко.”
„Ах, Ву, сада прелазимо на ствар… Није тебе брига хоће ли Земља овладати практичним методом надсветлосног лета. Тебе брине могућност да признање не припадне теби. Јесам ли у прву?”
„Капетане, у томе нема ничег лошег. Научник има сва права да настоји да сачува првенство својих открића.”
Венделова шмркну. „Ниси, надам се, заборавио да сам ја заповедник овог брода и да сам ја та која доноси одлуке?”
„Не, нисам”, одврати Ву, „али ово није једрењак из осамнаестог века. Сви смо ми, превасходно, научници и мислим да морамо на демократски начин доносити одлуке. Ако већина жели да се врати…”
„Чекајте”, умеша се оштро Фишер. „Пре но што се ово настави, имате ли нешто против ако се и ја укључим у расправу? Једини сам овде који још није изнео своје мишљење и, уколико тежите демократији, онда бих и ја желео да јој дам свој прилог. Смем ли, капетане?”
„Хајде, само напред”, одобри Венделова, стишћући и отварајући десну шаку као да има намеру да неког шчепа за врат.
„Пре отприлике седам и по векова”, поче Фишер, „Кристифор Колумбо је отпловио западно од Шпаније и, коначно открио Америку, иако ни сам, до краја живота, није знао шта је постигао. Уз пут је открио и да се одступање магнетног компаса од правог севера, такозвана „магнетска деклинација”, мења са географском дужином. Било је то врло значајно откриће — штавише, прво чисто научно откриће начињено током једне прекоморске пловидбе.
Е, сада, колико вас зна да је Колумбо открио променљивост магнетске деклинације? Нико, претпостављам. Колико вас зна да је Колумбо открио Америку? Сви, наравно. Замислите, сада, шта би се десило да је Колумбо, откривши девијацију, напрасно решио да се врати с пола пута да би краљу Фердинанду и краљици Изабели, с поносом саопштио своје откриће, обезбедивши себи првенство? Откриће би, вероватно, било достојно поздрављено, а онда би монарси послали другу експедицију, на челу са, рецимо, Америгом Веспучијем, који би онда и стигао до Америке. И ко би се онда и сећао да је Колумбо дошао до некаквог открића са компасом? Дословце нико. Ко би памтио да је Веспучи открио Америку? Дословце сви.
Дакле: да ли да се вратимо? Откриће гравитационе корекције, уверавам вас, упамтиће тек неколицина као безначајан узгредни ефекат надсветлосног путовања. Међутим, посада следеће експедиције која ће коначно стићи до Суседне звезде биће запамћена као прва која је надсветлосним летом стигла до једне звезде. Вас троје — чак и ви, Ву — бићете, евентуално, помињани у фусноти.
Могли бисте помислити да ћете, благодарећи овом великом Вуовом открићу, баш ви бити поново послати на следеће путовање. Но, бојим се да неће бити тако. Видите, Игор Коропатски, Управник Земаљског Истражног Бироа, који нас ишчекује назад на Земљи, заинтересован је превасходно за информације о Суседној звезди и њеном планетаном систему. Он би, верујте ми, експлодирао као Кракатит када би сазнао да смо били на прагу одредишта и да смо се одатле вратили. Поред тога, неминовно, капетан, Венделова била би принуђена да извести како је до повратка дошло зато што сте се вас троје побунили, што је изузетно озбиљна оптужба, чак и ако нисмо на неком једрењаку из осамнаестог века. Бојим се да не само да нећете бити на списку за следеће путовање, него да више очима нећете видети ни лабораторију. Рачунајте с тим. Оно што ћете вероватно видети, без обзира на ваше научне заслуге, јесте самица. Немојте потцењивати бес некога као што је Коропатски.
Боље вам је, дакле, да размислите. Напред, ка Суседној звезди или натраг на Земљу?”
Завладала је тишина. Извесно време нико ништа није рекао.
„Па, онда”, поче Венделова храпавим, оштрим гласом, „мислим да вам је Фишер прилично јасно представио ситуацију. Има ли ко шта да дода?”
Бланковицева се коначно огласи тихим гласом. „У ствари, ја нисам ни била сасвим сигурна. Мислим да треба да идемо даље.”
„И ја”, прогунђа Џарлоу.
„А ти, Чао-Ли?” упита Венделова.
Он слеже раменима. „Нећу против већине.”
„Драго ми је да то чујем. Што се мене тиче, овај инцидент је већ заборављен, бар што се тиче власти на Земљи, али боље да се не понови било шта слично, било шта што мирише на побуну.”
78
„Надам се да ти не смета што сам се умешао”, упита Фишер када су се вратили у своје просторије. „Плашио сам се да ћеш праснути без икаквог учинка.”
„Не, било је савршено. Никада се не бих сетила те аналогије са Колумбом. Хвала ти, Крајле.” Она узе његову руку и снажно је стисну.
„Морао сам да на неки начин оставим трага на овом броду”, објасни он смешећи се.
„Богами, добро си се потврдио. И не могу ти описати колико ми се смучило Вуово понашање, непосредно пошто сам ти говорила колико ми је драго због његовог успеха и признања која га за то чекају. Осећала сам се толико достојанствено што сам спремна да поделимо заслуге, због етике научног истраживања која нам омогучава да свако добије заслужени део славе, а онда ти он, лепо, стави свој лични понос изнад важности мисије.”
„Сви смо ми људи, Теса.”
„Знам. Иако Ву извесно има тамне мрље на својој етици, то не умањује његову научничку оштроумност.”
„Бојим се, међутим, да су моји аргументи проистекли пре из приватних побуда него из, да тако кажем, душебрижништва за опште добро. Ја желим да стигнем до Суседне звезде из разлога који немају никакве везе са овом мисијом.”
„Знам, али и даље сам ти захвална.” Фишера помало затече то што су јој очи биле пуне суза, које је жмиркањем покушавала да отклони.
Он је пољуби.
79
Била је то тек звезда, недовољно сјајна да би се на било који начин истицала. Заправо, Крајл Фишер би је и изгубио из вида да на екрану није стајала посред компјутерско-графичке мреже, уоквирена концентричним круговима.
„У ствари, једва да изгледа као звезда, зар не?” огласи се Фишер, лица које је готово увек, када није био насмејан, попримало уобичајени зловољни израз.
Мери Бланковиц, која је била једина с њим на осматрачници, одврати: „Па да, Крајле, али ипак јесте звезда.”
„Мислим, изгледа тако — слабашно. А тако смо јој близу.”
„Близу или не, зависи како посматраш. Још смо удаљени од ње једну десетину светлосне године, што баш и није тако мало. Капетан је, једноставно, опрезан. Ја бих привела Надсвеслосног знатно ближе. Волела бих, заправо, да смо већ знатно ближе. Једва чекам.”
„Пре овог последњег скока, Мери, била си решила да идеш кући.”
„Па, не сасвим. Наговорили су ме на то — она двојица. Схватила сам, наравно, каква сам будала испала, после оног твог малог говора. Стварно сам била убеђена да ће нас поново послати овамо, када се вратимо, али ти си нам уистину разјаснио ситуацију. Ох, а сада тако жудим да употребим НД.”
Фишер је знао шта је НД. Неуронски детектор, наравно. И сам је осећао узбуђење. Открити интелигенцију било би неупоредиво значајније од открића било каквих метала, стења, леда или испарења на које би могли наићи.
„Можеш ли да нешто разабереш, на овој удаљености?” упита он оклевајући.
Она одмахну главом. „Не, морали бисмо да будемо знатно ближе. Но, не можемо наставити са спорим приближавањем. На то би нам отишла пуна година дана. Када капетан буде задовољна са оним што одавде можемо дознати о Суседној звезди, предузећемо нови скок. Очекујем да ћемо се највише кроз два дана наћи на само две астрономске јединице од Суседне звезде и онда ћу почети да вршим осматрања и да будем од неке користи. Овако се осећам као сувишан терет.”
„Да”, одврати суво Фишер. „Знам.”
Израз нелагодности прелете преко лица Бланковицеве. „Жао ми је, Крајле. Нисам мислила на тебе.”
„Могла си, слободно, да имаш и мене у виду. Може се испоставити да не будем ни од какве користи, ма колико се приближили Суседној звезди.”
„Бићеш од користи уколико откријемо присуство интелигентних бића. Разговараћеш с њима. Ти си Роторијанац и то је баш оно што нам је потребно.”
Фишер се мрачно насмеши. „Да, Роторијанац, али с кратким стажом.”
„Али, сасвим довољним, зар не?”
„Видећемо.” Он намерно промени тему. „Јеси ли сигурна да ће неуронски детектор радити без проблема?”
„Потпуно сам сигурна. Можемо утврдити присутност било које Насеобине на орбити само путем њеног плексонског зрачења.”
„Шта су плексони, Мери?”
„Ах, назив сам ја смислила. Реч је о фотонски комплексним особеностима мозгова сисара. Могли бисмо на пример, ако нисмо сувише далеко, детектовати коње. Већи број људских мозгова, међутим, можемо открити и на астрономским раздаљинама.”
„А откуд ти паде на памет \'плексони\'?”
„Од \'комплексно\'. Једног дана, видећеш, радиће на плексонима не само да би открили присуство живота, већ и да би истраживали сложене функције мозга. И то сам смислила, зваће се \'плексопсихологија\'. Или, можда, \'плексонеуроника\'.”
„Мислиш да су називи толико битни?” упита Фишер.
„Наравно, јер ти дају могућност да се прецизно изражаваш. Не мораш, на пример рећи \'подручје науке које се бави тим и тим\'. Кажеш, лепо, \'плексонеуроника\' — и цео те свет разуме. То је пречица. Мање ти оптерећује мозак и ослобађа га за друге ствари. Поред тога…” Она застаде, оклевајући.
„Да?”
Речи су јој ужурбано навирале са усана. „Ако смислим назив и он буде опште усвојен, добићу своју фусноту у историји науке. На пример, писаће овако: \'Термин плексон предложила је Мерили Оџина Бланковиц 2237. године приликом пионирског лета брода Надсветлосни.\' Пошто је сва прилика да ме неће помињати у било ком другом контексту, задовољићу се и тиме.”
„А шта, Мери, ако будеш регистровала плексоне, а испостави се да тамо нема људских бића?” упита Фишер.
„Мислиш, ако откријемо стране облике живота? Било би то још узбудљивије него установити присутност људских бића. Међутим, мали су изгледи за то. Непрестано се суочавамо са разочарањима. Мислили смо да ће на Месецу, Марсу, Калисту и Титану бити бар примитивних облика живота. Али никад ништа. Људи су размишљали о свим могућим, чак и застрашујућим облицима живота — о живим галаксијама, живим облацима прашине, животу на површини неутронске звезде, и о таквим стварима. Међутим, немамо доказа за било шта од тога. Не, ако откријем било шта, биће то људи. Убеђена сам.”
„Не би ли се могло догодити да, заправо, региструјеш плексоне које емитујемо нас петеро, са овог брода? Зар то не би пригушило све друго што се налази милионима километара око нас?”
„Да, Крајле, то би могло запетљати ствари. Морамо тако подесити НД да елиминише нас петоро, а то се мора учинити веома прецизно. Уколико и мало \'процуримо\' потпуно ће бити пригушено све што бисмо другде открили. Једног дана, Крајле, аутоматски неуронски детектори биће упућени кроз хиперсвемир, залазећи на сва могућа места, у потрази за плексонима. Неће бити људских бића у њиховој близини услед чега ће бити бар за неколико редова величине осетљивији него сада, када се ми мотамо око инструмената. Установићемо места где постоје интелигентни облици живота много пре но што и само тамо одемо.”
Појави се Чао-Ли. Погледавши Фишера са благим изразом гађења, он равнодушно упита: „Како је Суседна звезда?”
„Не изгледа нарочито са ове удаљености”, одговори Бланковицева.
„Па, вероватно ћемо сутра-прекосутра начинити још један скок, а онда ћемо видети.”
„Биће узбудљиво, зар не?” упита Бланковицева.
„Биће — ако пронађемо Роторијанце”, одговори Ву, а онда, бацивши брз поглед на Фишера, додаде: „Али, да ли ћемо их пронаћи?”
Ако је питање и било упућено Фишеру, он није одговорио. Само га је безизражајно гледао.
Хоћемо ли, збиља? — помисли он.
Дуго чекање ближило се крају.
КОНВЕРГИРАЊЕ
80
Као што је већ раније било уочено, Јанус Пит није себи често дозвољавао луксуз да западне у самосажаљење. Код било кога другог, он би то сматрао неизрециво лошим знаком слабости и самоповлађивања. Било је, ипак, тренутака када би се с тугом побунио над чињеницом да су Роторијанци увек били спремни да му препусте доношење свих непријатних одлука.
Постојао је, наравно, Савет — примерено изабран и веома делатан када је у питању било спровођење закона и доношење одлука — свих осим оних које су биле битне, а које су се односиле на будућност Ротора.
То је њему препуштано.
Можда, у ствари, и несвесно; ствари од значаја биле су као неким прећутним договором једноставно занемариване, напросто као да не постоје.
Налазили су се ту, у једном пустом систему, доконо градећи нове Насеобине, потпуно уверени да на располагању имају неограничено много времена. Сви су некако, с поуздањем, узимали здраво за готово да ће једног дана, када сасвим испуне овај њихов астероидални појас (задатак наредних нараштаја, који је у овом часу мало кога непосредно заокупљао) техника хиперпогона узнапредовати до те мере да ће бити сразмерно лако дати се у потрагу за новим планетама и заузети их.
Времена је било напретек. Време се протезало у вечност.
Само је Пит био свестан тога да време, ипак, није баш тако неограничено и да би у било ком тренутку, без претходне најаве, рокови могли истећи.
Када ће, коначно, и у Сунчевом систему, постати свесни постојања Немезис? Када ће још нека Насеобина одлучити да следи пут којим Ротор беше кренуо?
Једног ће се дана то морати десити. Пошто се Немезис неумољиво приближава Сунцу, коначно ће доћи до оне тачке — звезда ће, додуше, и даље бити далеко, али и сразмерно близу — када ће житељи Сунчевог система морати бити слепи да је не виде.
Један програмер, убеђен да решава проблем од чисто научног интереса, дошао је на Питовом компјутеру до процене да ће у року од хиљаду година откриће Немезис постати неизбежно, као и да ће, отприлике у исто време, Насеобине почети да се разилазе.
Пит је, онда, поставио питање: хоће ли се те Насеобине управити ка Немезис?
Одговор је био одречан. До тог времена хиперпогон ће постати много ефикаснији и много јефтинији. Насеобине ће о оближњим звездама знати много више — које од њих поседују планетне системе и какве врсте. Не би се оптерећивале једним обичним црвеним патуљком, већ би пажњу уперили ка сунцоликим звездама.
То би Земљу у потпуности препустило њој самој, што би је довело у очајнички положај. Спутана исконским страхом од свемира, већ у поодмаклом стадијуму назадовања, још већма, током те хиљаде година, утонула у беду и сиромаштво… шта би могла учинити када јој се укаже судњи дан у виду Немезис? Њени житељи нису били кадри за дуга свемирска путовања. Били су то људи Земље. Приковани за површину. Безнадежно би чекали док се Немезис сасвим не приближи. Није за њих било наде да би могли да оду било где другде.
Питу се указа слика једног оронулог света који покушава да нађе сигурност у чвршћем систему Немезис, систему довољно стабилном да остане на окупу у тренутку док, приликом мимоилажења, буде уништавао Сунчев систем.
Био је то ужасан сценарио, па ипак неизбежан.
А кад би се Немезис удаљавала од Сунца, уместо да му се примиче? Све би, намах, било другачије. Откривање Немезис постајало би, временом, све мање вероватно, а чак и да се звезда напокон уочи, била би мање пожељна, а и мање досегљива као уточиште. У ствари, да се Немезис удаљава, Земља не би ни трагала за уточиштем.
Међутим, није било тако. Земљани ће доћи: земаљски олош, са својим сурогатним и абнормалним мноштвом култура, све ће преплавити. Шта би друго Роторијанцима преостало до да их униште док су још у свемиру? Али хоће ли и тада бити неког Јануса Пита да их увери да им је то једини избор? Хоће ли тада имати неког Јануса Пита да их увери да Ротор мора имати и оружја и одлучности да на то буде приправан и да учини што треба када за то дође тренутак?
Ипак, на крају крајева, компјутерска анализа била је оптимистичка. Компјутер беше устврдио да ће до откривања Немезис из Сунчевог система морати да дође током текућих хиљаду година. Али када, тачно? Можда већ сутра? Можда је до тога већ дошло, пре, рецимо, три године? Није ли било могуће да се нека Насеобина, у покушају да достигне најближу звезду, и не знајући ништа корисно о оним удаљенијим, већ сада креће бившом Роторовом стазом?
Пит се свако јутро будио уз помисао: хоће ли данас бити тај дан?
Зашто је тај јад био њему препуштен? Због чега су сви други могли мирно да спавају, у крилу безвремености, док се само он сваког дана носио са могућношћу злог усуда?
Наравно, неке кораке већ беше предузео. Установио је сталну Осматрачку службу, широм астероидног појаса, тело задужено да надгледа аутоматске рецепторе који су све време шарали небом, не би ли, на што већој удаљености, открили извор обилног утрошка енергије који би указао на то да се нека Насеобина приближава.
Било је потребно нешто времена да се ствар ухода, али, ево, већ дванаестак година беше минуло како се сваки сумњиви знак проверавао и о свему довољно важном лично Пит обавештавао. И сваки пут када се то догодило, алармно звонце зазвонило би у Питовој глави.
И, наравно, увек се испостављало да ништа значајно није било посреди, а почетно олакшање би се преобраћало у неку врсту беса према Осматрачкој служби. Јер, уколико она не би била сигурна шта је у питању, једноставно би опрала руке од свега и проблем препустила Питу. Нека се он позабави тиме, нека се он зноји, нека он доноси тешке одлуке.
У таквим би тренуцима он западао у готово плачевно самосажаљење, осећајући истовремено нелагодност при помисли да из њега избија слабост.
Ево, баш сада, на пример. Прелиставао је извештај који му је компјутер дешифровао и осећао како му се поново буди самосажаљење над самим собом због те непрестане, тешко подношљиве и недовољно уважаване службе роторијанском народу.
Био је то први извештај који му је поднет у последња четири месеца и опет му се чинило да је од веома малог значаја. Неки сумњиви извор енергије беше се примицао Ротору, али имајући у виду његову вероватну удаљеност, био је то неуобичајено мали извор — готово четири реда величине мањи но што би се то могло очекивати да је у питању Насеобина. Био је толико мален да се једва дао разликовати од пуког шума.
Могли су га, баш, тога и поштедети. Извештај је помињао чудан склоп таласних дужина, али приписивати му људско порекло чинило се смешно. Како су било шта могли закључити о тако слабашном извору енергије — осим да није посреди нека Насеобина, те, самим тим, ни људског порекла, без обзира на таласне дужине?
Ти идиотски Осматрачи не би ме смели узнемиравати на овај начин, помисли Пит.
Он мрзовољно одложи извештај у страну и узе у руке најновији извештај Ренеј Д\'Обисон. Онај девојчурак Марлена још није добила кугу. Као да је та мала и даље смишљала све савршеније и савршеније начине излагања опасности — па ипак, ништа јој се није дешавало.
Пит уздахну. Па, можда није ни било важно. Девојчурак је изгледа, желела да остане на Еритру; па, ако тако и буде, можда би то било подједнако добро као и да добије кугу. Заправо, то би и Евгенију Инсињу приморало да остане с њом и тако би се истовремено ослободио обе. Разуме се, Пит би се осећао мирнијим када би Д\'Обисонова, а не Џенар, била Заповедник Куполе. На тај би начин и мајка и кћер, чини се, биле боље надгледане. То би требало у ближој будућности средити, али тако да од Џенара не начини мученика.
Да ли би, рецимо, било безбедно да Џенара постави за Начелника Новог Ротора? То би, без сумње, било протумачено као унапређење, и овај то тешко да би могао одбити, поготово што би га, бар у теорији, ставило у исти ред са самим Питом. С друге стране, не би ли то значило дати Џенару превише стварне моћи, поред оне привидне? Но, да ли је постојало икакво друго решење?
Мораће да поразмисли о томе.
Смешно! Колико би ствари биле једноставније да се та мала, Марлена, једноставно заразила и добила кугу. Под навалом беса због изневерених очекивања, Пит одбаци извештај из Куполе и поново узе у руке извештај Осматрачке службе.
Гледај, тек ово! Некакво слабо енергетско шиштање и они га одмах гњаве с тиме. Е па, неће моћи тако. Он подеси компјутер за тренутни пренос порука. Неће више дозвољавати да га узнемиравају и најситнијим појединостима. Пазите да се нека Насеобина не појави!
81
За то време на Надсветлосном открића су се ређала једно за другим, као ударци чекића. Још су били врло далеко од Суседне звезде, кад им постаде јасно да око ње кружи једна планета.
„Шта сам вам рекао”, примети Крајл Фишер не скривајући осећај тријумфа. „Планета…”
„Не”, одврати журно Теса Вендел. „Није то оно што мислиш. Утуви себи у главу, Крајле, да има планета и планета. Готово свака звезда поседује неку врсту планетног система. На крају крајева, више од половине звезда у Галаксији припада, заправо, вишечланим звезданим системима, а планете су, знаш, напросто звезде које су премале да би то стварно и биле. Планета коју видимо пред собом није настањива. Да јесте, не бисмо је могли видети с ове удаљености, поготово не при чкиљавој сетлости Суседне звезде.”
„Хоћеш да кажеш да је посреди гасни џин?”
„Наравно. Више бих се изненадила да у овом систему нема бар једне такве планете, него што сам изненађена да је ова ту.”
„Али ако постоји тако велика планета, могло би бити и мањих.”
„Можда”, допусти Венделова, „али, тешко да су настањиве. Или су сувише хладне, или им је ротација заустављена, тако да су увек окренуте ка звезди само једном својом страном, што би их чинило паклено топлим с једне, а леденим с друге стране. Све што би преостало Ротору — наравно, ако је ту — било би да се постави на орбиту око звезде, или, можда, око гасног џина.”
„Можда је управо то оно што су и учинили.”
„И то чине све ове године?” Венделова слеже раменима. „Претпостављам да је то теоријски могуће, али, Крајле, ипак не рачунај много с тим.”
82
Следећи ударци били су још снажнији.
„Сателит?” упита Теса Вендел. „Па, зашто да не? Јупитер има четири велика сателита. Зашто би било изненађујуће ако овај гасни џин има један?”
„Овај није налик ни на један из Сунчевог система, капетане”, примети Хенри Џарлоу. „Приближно је велик као Земља — ако је судити по мерењима која сам за сада могао да обавим.”
„Па”, упита Венделова, задржавајући равнодушност, „шта можеш закључити из тога?”
„Ништа нужно”, одговори Џарлоу. „Али сателит испољава нека чудна својства. Волео бих да сам астроном.”
„И ја бих, у овом тренутку, волела да је то бар неко на овом броду”, сложи се Венделова. „Али, молим те, настави. Ниси ти баш потпуно неупућен у астрономију.”
„Ствар је у следећем: приликом кружења око гасног џина сателит је увек истом страном окренут ка њему, али га при том Суседна звезда обасјава са свих страна. Даље, орбита сателита је таква да, колико могу да проценим, температура на његовој површини омогућује постојање воде у течном стању. Најзад, сателит има и атмосферу. У овом тенутку још немам потпуни увид у ствар. Поред тога, као што рекох, нисам ни астроном. При свему томе, чини ми се да постоје добри изгледи да се сателит покаже као свет погодан за живот.”
Крајл Фишер прими те новости уз широк осмех. „Нисам нимало изненађен. Игор Коропатски је предвидео могућност постојања настањиве планете. Учинио је то без икаквих конкретних података; ствар чисте дедукције.”
„Коропатски? Заиста? А када је, питам се само, он то разговарао с тобом?”
„Непосредно пред наш полазак. Претпоставио је да се Ротору ништа није догодило на путу до Суседне звезде. А пошто се нису вратили, мора бити да су нашли планету погодну за колонизовање. И, ето је.”
„А реци ми, само, зашто ти је он то напоменуо?”
Крајл за тренутак застаде, размишљајући, а онда одговори: „Био је заинтересован да сазна може ли се с том настањивом планетом рачунати као са могућим одредиштем земаљске евакуације, када за то дође време.”
„А зашто то онда није и мени рекао? Шта мислиш? Имаш ли икакву идеју?”
„Претпостављам”, одговори он опрезно, „да је сматрао да ће мене лакше импресионирати, да ћу снажније подстицати да се планета истражи…”
„Због твоје кћерке.”
„Да, Теса, он зна моју ситуацију.”
„А зашто ми ти то ниси рекао?”
„Нисам сматрао да је у питању нешто важно. Помислио сам да је можда боље да сачекам и видим да ли је Коропатски у праву. Пошто се испоставило да јесте, кажем ти, ево, сада. Ова планета, у складу са предвиђањима Коропатског, морала би бити настањива.”
„Ово је сателит”, процеди Венделова, очигледно узбуђена.
„Та дистинкција је без значаја.”
„Слушај, Крајле”, настави Венделова. „Изгледа да нико није имао у виду мој положај у свему овоме. Коропатски ти је напунио главу бесмислицама, не би ли нас навео да овај систем пажљиво истражимо, а онда да се вратимо с новостима на Земљу. Ву је био нестрпљив да се вратимо с новостима пре него што смо и стигли до система. Ти желиш да се сретнеш са својом породицом, не марећи за шире аспекте мисије. При свему томе, изгледа да нико не води рачуна о чињеници да сам ја капетан и да ћу ја бити та која ће доносити одлуке.”
Фишеров глас одједном постаде улагујући. „Буди разумна, Теса. Какве су то одлуке које треба донети? Каквог избора имаш? Кажеш да ме је Коропатски напумпао бесмислицама, али није тако. Ето, пред нама, планете. Или сателита, ако ти се тако више допада. Он мора бити испитан. Његово постојање може за Земљу значити живот. Можда је посреди будући дом човечанства. Заправо, један део човечанства се тамо, можда, већ налази.”
„Ти буди разуман, Крајле! Један свет може бити одговарајуће величине и температуре, али и даље непогодан за живот из низа разноликих разлога. Претпоставимо, на пример, да му је атмосфера отровна. Или, да је препун живих вулкана. Или да му је степен радиоактивности превисок. Сателит располаже тек једним бедним црвеним патуљком да га обасјава и греје и, поврх свега, налази се у непосредној близини гасног џина. То није баш нормална средина за свет земаљског типа и сасвим је неизвесно како би она деловала на њега?”
„Ипак, треба га брижљиво испитати, макар и само стога да би се испоставило да је заиста непогодан за живот.”
„Што се тога тиче, можда неће бити неопходно да се спуштамо на површину”, примети мрачно Венделова. „Приближићемо му се и тако доћи у прилику да га боље проценимо. Крајле, молим те, немој се супротстављати чињеницама. Не бих могла да поднесем твоје разочарање.”
Фишер климну главом. „Покушаћу — па ипак, Коропатски је предвидео постојање настањиве планете, док су сви други тврдили да је тако нешто немогуће. И ти, Теса, између осталих. Непрестано си ми то понављала. Али, ево је пред нама и можда јесте настањива. Пусти ме, стога, да се надам док могу. Можда су људи са Ротора сада на том свету, и можда је тамо и моја кћер.”
83
Чао-Ли се огласи, прилично незаинтересовано. „Капетанка нам је збиља бесна. Последња ствар коју би могла пожелети јесте то да наиђемо на планету — свет, заправо, пошто нам не дозвољава да га зовемо планетом — који, приде, може бити и настањив. То значи да бисмо морали да га истражимо и вратимо се са информацијама које смо прикупили. И сама знаш да то није у складу са њеним жељама. Ово јој је једина прилика да буде дубоко у свемиру; када се једном и то сврши, више до краја живота неће летети. Други ће наставити да раде на надсветлосним техникама, други ће истраживати свемир. Гурнуће је у пензију; биће, евентуално, саветник. И биће бесна што тако мора бити.”
„А ти, Чао-Ли? Би ли се ти поново отиснуо у свемир, уколико би ти се указала прилика?” упита Мери Бланковиц.
Одговор стиже истог тренутка. „Нисам сигуран да бих био рад да поново тумарам по свемиру. Немам ја те истраживачке бубице. Међутим, знаш, прошле ноћи пало ми је нешто сабласно на памет — наиме, можда бих био спреман и да се заувек скрасим овде — уколико је овај свет настањив. А ти?”
„Скрасити се овде? Ни случајно. Не кажем да бих волела да останем заувек прикована за Земљу, али бих сигурно пожелела да неко време проборавим на њој, пре него што се поново отиснем напоље.”
„И ја сам о томе размишљао. Овај сателит је један међу — па, колико? Десет хиљада? Ко би помислио да постоји настањив свет у систему једног црвеног патуљка? Он мора да се истражи. Био бих спреман да зарад тога останем неко време овде и да се неко други врати на Земљу и побрине се око мог првенства у открићу гравитационог ефекта. Ти би штитила моје интересе, зар не, Мери?”
„Наравно да бих, Чао-Ли. И капетан Венделова, исто тако. Она има све податке, потписане у присуству сведока.”
„Ту смо, дакле. Мислим да капетан греши што жели да иде даље и истражује Галаксију. Могла би се приближити стотинама звезда и не наићи на овако необичан свет. Чему тежити квантитету, кад ти је квалитет ту, на дохват руке?”
„Лично мислим да њу највише брине могућност да Фишер пронађе своју кћерку”, примети Бланковицева. „Шта ако се то деси?”
„Па шта? Може је повести са собом на Земљу. То Венделовој не би ништа значило.”
„Али, не заборави, ту је и Фишерова бивша жена.”
„Јеси ли га икада чула да је уопште помиње?”
„То не значи нужно да он…”
Она нагло прекину, зачувши звук споља. Уђе Фишер, наклонивши се обома.
Бланковицева брзо упита, као да жели да сасвим потисне претходни разговор: „Је ли Хенри завршио са спектроскопијом?”
„Не могу да одредим”, одговори Фишер, тужно одмахнувши главом. „Јадник је прилично нервозан. Претпостављам да се прибојава могућности да погрешно протумачи ствари.”
„Хајде, хајде”, огласи се Ву. „Компјутер је тај који ће протумачити добијене податке. Увек се тиме може покрити.”
„Е, не може!” упаде Бланковицева ватрено. „То ми се баш страшно свиђа! Ви, теоретичари, мислите да ми, осматрачи, не чинимо ништа друго осим што заседнемо за компјутер, куцнемо по њему неколико пута, кажемо \'хајде, добра куцо\', и потом само очитамо резултате. Оно што ће компјутер рећи зависи од онога што ставиш у њега — а ја никада нисам доживела да теоретичар, нашавши се пред резултатом осматрања који му не одговара, после тога не окриви осматрача. Ниједном још нисам чула да, на пример, кажу \'Можда нешто није у реду са комп…\'„
„Сачекај”, упаде Ву. „Хајде да се не прегањамо у овом тренутку. Јеси ли мене икада чула како се љутим на осматраче?”
„Па, ако ти се, на пример, нису допала Хенријева осматрања…”
„Прихватам их, без обзира на све. Немам никаквих властитих теорија о овом свету.”
„И зато би и прихватио све што би ти Хенри понудио.”
У том тренутку уђе Хенри Џарлоу у пратњи Тесе Вендел. Изгледао је као облак који се премишља да ли ће излити кишу.
„Ето, Џарлоу, сада смо сви на окупу”, рече Венделова. „Хајде, сад, реци нам. Како ти изгледа?”
„Невоља је”, поче Џарлоу, „што у светлости ове слабашне звезде нема ултраљубичастог зрачења ни толико да добјеш опекотину услед ефекта албино. Морао сам да прибегнем микроталасима, и они су ми, истог часа, потврдили да у атмосфери сателита има водене паре.”
На његове речи Венделова нестрпљиво слеже раменима. „Ниси нам ти био неопходан да то дознамо. Сваки свет Земљине величине у температурном опсегу воде у течном стању сигурно поседује воду, те самим тим и водену пару. То читаву ствар за још један педаљ усмерава ка закључку да је сателит настањив. Али, тек педаљ; и то сасвим очекиван.”
„Ох, није реч о томе”, примети Џарлоу. „Сателит јесте настањив. У том погледу нема никакве сумње.”
„Због водене паре?”
„Не. Имам нешто боље од тога.”
„Шта?”
Џарлоу пређе смркнутим погледом преко лица свих присутних, па рече: „Да ли бисте неки свет прогласили настањивим уколико је он, заправо, већ настањен?”
„Да, мислим да бих себи могао допустити тако нешто”, одговори мирно Ву.
„Хоћеш ли да кажеш да и са ове удаљености можеш да разазнаш да је сателит настањен?” упита оштро Венделова.
„Управо то желим да кажем, капетане. У атмосфери има слободног кисеоника — и то у приличним количинама. Можете ли ми објаснити откуд кисеоник, осим ако посреди није фотосинтеза? И можете ли ми објаснити откуд фотосинтеза, уколико живот није посреди? Напокон, како би планета могла бити ненастањива, уколико на њој има животних облика који производе кисеоник?”
Настаде за тренутак мртва тишина, а онда се поново огласи Венделова. „То је тако невероватно, Џарлоу. Јеси ли сигуран да ниси нешто забрљао у програмирању?”
Бланковицева значајно подиже веђе, погледавши према Вуу, као да би да му каже: \'Шта сам ти рекла!\'
Џарлоу суво одврати: „Никада до сада нисам \'забрљао\', како ви то кажете, али сам, наравно, спреман да прихватим исправку од свакога ко се на овом броду сматра већим стручњаком од мене за инфрацрвену анализу атмосфере. То није моја ужа струка, али сам се у пуној мери ослонио на Бланка и Нкрумаха.”
Крајл Фишер, који се од чарке са Вууом, поводом његове жеље да се превремено врате, у приличној мери осмелио, није се либио да иступи са својим мишљењем.
„Гледајте” рече он, „када будемо пришли још ближе, ово ће се или потврдити или оповргнути, али зашто не бисмо претпоставили да је анализа др Џерлоуа тачна и видели куда нас она води? Ако у атмосфери овог света постоји кисеоник, не би ли било разложно претпоставити да је, можда, тераформирана?”
Све се очи окренуше ка њему.
„Тераформирана?” упита тупо Џарлоу.
„Да, тераформирана. Зашто да не? Имате овај свет који је погодан за живот, осим што у његовој атмосфери преовлађују угљен-диоксид и азот, баш као и на световима без живота попут Марса и Венере; а онда, једноставно, положите алге у океан и убрзо уследи оно — \'па-па, угљен-диоксиду\' и \'добар дан кисеонику\'. А има, можда, и других начина. Нисам стручњак.”
Сви су га и даље нетремице посматрали.
„Разлог због којег ово помињем”, настави Фишер, „јесте то што сам се сетио разговора о тераформирању на фармама Ротора. Радио сам на њима. Похађао сам чак и неке семинаре о томе, утолико горљивије јер сам помишљао да би све то могло имати неке везе са програмом хиперсвемирских летова. Није имало, али сам бар стекао извесну представу о тераформирању.”
Јави се, напокон, Џарлоу. „Јесте ли, Фишеру, на тим семинарима којим случајем чули да ико помиње колико би такав процес могао потрајати?”
Фишер рашири руке. „Реците ми ви, др Џарлоу. Сигуран сам да ће нам то уштедети силно време.”
„У реду. Ротору су, да би стигао овамо, биле потребне две године, уколико је уопште успео. То би значило да се овде налази већ тринаест година. Да је цела Насеобина била испуњена само алгама и да су све изручене у океан, где су потом наставиле да живе, расту и производе кисеоник до садашњег обима, који процењујем на неких осамнаест одсто, док је угљен-диоксид присутан тек у траговима, претпостављам да би за то било потребно бар хиљаду година. Можда и само неколико стотина, уколико би услови били невероватно повољни. Али сигурно је да би за то било неопходно више од тринаест година. Поред тога, искрено речено, земаљске алге су посебно прилагођене условима на Земљи. На неком другом свету можда не би успевале, или би то чиниле веома успорено, док се не прилагоде. За тринаест година ствари се не би нимало промениле.”
Фишера то, међутим, као да није поколебало. „Врло добро, али чињеница је да у атмосфери сателита има пуно кисеоника, а готово нимало угљен-диоксида. Ако то није роторијанско дело, како је, онда, до тога дошло? Зар вам се не чини сасвим умесном претпоставка да на сателиту постоји неки неземаљски облик живота?”
„То је управо оно што сам мислио”, рече Џарлоу.
„То је оно што одмах треба да прихватимо”, умеша се Венделова. „Тамошња вегетација врши фотосинтезу. То, дабоме, ни за тренутак не мора значити да се Роторијанци налазе на том свету, нити да су икада стигли до овог система.”
Фишер је изгледао разљућен. „Па, добро, капетане”, рече он са упадљивом званичношћу, „морам приметити да то такође не значи ни да Роторијанци нису тамо, односно да уопште нису стигли до овог сателита. Уколико планета има властиту вегетацију, то само значи да никакво тераформирање није ни било неопходно и да су се Роторијанци одмах могли населити.”
„Не знам”, огласи се Бланковицева. „Чини ми се, међутим, да не би требало да буде разумних изгледа да вегетација која се развила на једном страном свету може да послужи као храна људским бићима. Сумњам да би људска бића могла да је сваре, односно да је асимилију ако је и сваре. Ја бих се лично кладила да би се та храна показала и отровна. А ако тамо постоји биљни свет, врло је замисливо да постоји и животињски. Не знамо, заиста, где би нас то могло даље одвести.”
„Чак и у том случају”, примети Фишер, „још је могуће да су Роторијанци запосели неки мали део тамошњег тла, одстранили локалне облике живота и засадили властито биље. Замишљам да је то туђинско сађење — уколико пристанете да то тако назовемо — могло с временом узимати маха.”
„Претпоставка на претпоставку”, промрмља Венделова.
„У сваком случају”, заврши Фишер, „потпуно је бескорисно седети овде и измишљати разне могућности, када је сасвим логично испитати тај свет што је подробније могуће — и из што веће близине. Можда, чак, и са његове површине — уколико би се то показало остварљивим.”
„Потпуно се слажем”, рече Ву с изненадном жестином.
„Ја сам биофизичар”, додаде Бланковицева, „и ако тамо има живота, каквог год облика био, дужност нам је да га испитамо.
Венделова пређе погледом од једног до другог и, лако поруменевши, рече: „Па, претпостављам да је тако како кажете.”
84
„Што се више приближавамо”, примети Венделова, „и што више података сакупљамо, ствар постаје све запетљанија. Доводи ли се, међутим, у питање то да је ово, по свему судећи, ипак мртав свет? На ноћној хемисфери нема ни трага осветљењу; нити, има било каквих знакова биљног живота, односно било каквог живота.”
„Нема уочљивих знакова”, исправи је хладно Ву, „али нешто производи кисеоник, зар не? Будући да нисам хемичар, не могу да смислим никакав хемијски процес који би то омогућавао. Може ли било ко од вас?”
Није ни сачекао евентуални одговор. „Заправо”, настави он, „озбиљно сумњам да би и хемичар могао изнаћи неко хемијско објашњење. Ако тамо има кисеоника, мора постојати неки биолошки процес који га производи. Ни за шта друго не знамо.”
„Рећи тако нешто”, примети Венделова, „значи просуђивати на основу једне једине атмосфере с кисеоником за коју знамо — земаљске. Можда ће нас због тога једног дана исмејавати. Могло би се испоставити да је Галаксија дословно препуна кисеоничких атмосфера, које немају никакве везе са животом. У том случају остаћемо запамћени по томе да смо затајили само стога што нас је завело наше искуство са једном једином планетом, неком врстом изрода, у смислу да је њен извор кисеоника биолошке природе.”
„Не”, успротиви се Џарлоу љутито. „Тако можемо до сутра, капетане. Можете смишљати све врсте сценарија, али не можете очекивати да се закони природе мењају у складу са вашим тренутним потребама. Уколико истрајавате на идеји о небиолошком извору кисеоничке атмосфере, мораћете да предложите неки другачији механизам.”
„Али, нема знакова присутности хлорофила у светлости која се одбија са тог света.”
„А зашто би га морало бити?” упита Џарлоу. „Постоји могућност да се, услед посебног притиска светлости са једне звезде црвеног патуљка, развила донекле нека другачија врста молекула. Могу ли да вам, у том погледу, изнесем своје мишљење?”
„Само изволи”, сагласи се Венделова са призвуком горчине. „Чини ми се да ништа друго и не радиш.”
„Врло добро. Све што са извесношћу можемо рећи јесте да су копнена пространства овог света лишена било каквих знакова живота. Али то још ништа не значи. Копнена пространства Земље била су, до пре четири стотине милиона година, исто тако пуста, али наша прапланета тада је већ поседовала кисеоничну атмосферу, као и живот који је бујао.”
„Живот у мору.”
„Да, капетане. Нема ничег спорног са животом у мору. То би, дакле, претпоставило присуство алги, или неких других, одговарајућих, микроскопских биљака које би савршено добро послужиле као фабрика кисеоника. Алге у земаљским морима производе осамдесет процената кисеоника који се сваке године излије у земаљску атмосферу. Зар то није и коначно објашњење? Објашњење за присутност кисеоника у атмосфери тог света, уз, наравно, привидно одсуство живота на копну. Ово, даље, значи да се без опасности можемо спустити на беживотно копно тог света и онда почети да проучавамо његове морске дубине са инструментима који су нам при руци — а да некој каснијој, боље опремљеној експедицији, препустимо детаљнија истраживања.”
„Да, али људска бића живе на копну. Да је Ротор успео да допре до овог система, сигурно би покушали да населе копнена пространства — а о томе нема ни најмањег наговештаја. Зар је збиља неопходно истраживати тај свет?”, упита Теса реторички.
„Наравно да јесте”, одврати брзо Ву. „Не смемо се вратити са пуким претпоставкама. Потребне су нам чињенице. А могуће је и да нас чекају изненађења.”
„Заиста очекујеш нешто слично томе?” упита Венделова с призвуком беса.
„Није битно очекујем ли то или не. Смемо ли себи допустити да се вратимо на Земљу и саопштимо им — претходно не проверивши ствар — да не треба очекивати никаква изненађења? Не изгледа ми нимало упутно.”
„Све ми се чини”, примети Венделова, „да си прилично драстично изменио свој став. Ти си, донедавно, био тај који је захтевао да се вратимо на Земљу, а да се ни не приближимо Суседној звезди.”
„Колико се сећам, био сам и навођен на промену мишљења”, одврати Ву. „Под овим околностима, међутим, морамо у сваком случају истражити сателит. Јасно ми је, капетане, да постоји искушење да се искористи прилика и да се крене у посету још неким звезданим системима; али, овог часа, када пред собом имамо један, по свему судећи, настањив свет, морамо се вратити на Земљу са што више информација о нечему што се, у практичном смислу, за нашу планету може показати далеко важније него што би то био каталошки преглед неколико оближњих звезда. Осим тога” он неодређено махну према осматрачком прозору, „ја желим да изблиза погледам тај свет. Имам осећај да ћемо на њему бити сасвим безбедни.”
„Ти имаш осећај”, понови саркастично Венделова.
„Често се ослањам на интуицију, капетане.”
Мери Бланковиц се умеша, прилично муклим гласом: „Капетане, и ја се поводим за својом интуицијом и могу рећи да сам забринута.”
Венделова упути изненађен поглед према младој жени. „Делујеш као жалосна врба.”
„Не, капетане. Само сам прилично узнемирена.”
„Зашто?”
„Употребила сам НД.”
„Неуронски детектор? Зарад овог пустог света? Зашто?”
„Зато што сам дошла овамо да бих га употребила”, одврати Бланковицева. „Зато јер ми је то дужност.”
„И, резултати су негативни”, закључи Венделова. „Жао ми је, Мери, али биће још прилика — уколико посетимо и друге звезде.”
„Али, капетане, управо је о томе реч — резултати нису негативни. Открила сам присуство интелигенције на том свету и то је оно што ме узнемирава. Налаз је збиља смешан, и, напросто, не знам шта да мислим.”
„Можда апарат не ради како треба”, напомену Џарлоу. „Посреди је нова направа, те не би било изненађујуће уколико би се показала непоуздана.”
„Али због чега детектор не би радио како треба? Зар не региструје наше присуство на броду? Или можда мислите да му је позитивна реакција на наше присуство на броду — лажна? Проверила сам. Сноп је савршено добро усмерен и уколико даје лажан позитиван налаз, тако би морало бити свуда. Међутим, нема позитивних реакција са гасног џина, рецимо, или са Суседне звезде, односно са других, насумично узетих тачака у свемиру; али сваки пут када га усмерим ка сателиту, добијам позитиван налаз.”
„Хоћеш да кажеш”, упита Венделова, „да си на том свету, на ком не можемо да установимо присуство живота, открила присуство интелигенције?”
„Сигнал је врло слаб. Једва сам га ухватила.”
„У ствари, капетане”, умеша се Фишер, „шта ћемо са Џарлоуовим становиштем? Ако постоји живот у тамошњем океану који ми нисмо у стању да детектујемо испод водене површине, то не би искључивало могућност да је реч о интелигентном животу, и можда је управо то оно што је др Бланковицева регистровала.”
„Фишер је, изгледа, рекао праву ствар”, поново се огласи Ву. „Напокон, мало је вероватно да би неки животни облик у мору — ма колико интелигентан био — могао развити технологију. Ватру, под морем, не можете имати. Нетехнолошки облици живота не могу бити нарочито уочљиви, па ипак могу бити интелигентни. А врсте без технологије, ма колико интелигентна била, не треба се плашити, поготово уколико није у стању да напусти своју водену животну средину и ако ми останемо на копну. То само чини ствари још занимљивијим и додатно повећава неопходност да се истраже.”
„Сви причате толико брзо и толико много да никако не успевам да искажем оно што желим”, примети Бланковицева нервозно. „Грешите, сви. Да је посреди интелигентан живот под морем, добила бих позитивну реакцију само из океана. Међутим, добијам је одасвуд, у подједнакој мери. И са копна и из мора. То је оно што не могу да разумем.”
„И са копна?” упита Венделова, с приметном неверицом. „Онда, значи, нешто ипак мора бити погрешно.”
„Али, не могу да установим никакву грешку”, рече Бланковицева. „То је оно што ме узнемирава. Једноставно, ништа не разумем.” А онда додаде, као објашњење: „Сигнал, наравно, јесте врло слаб, али, ту је.”
„Мислим да имам могуће објашњење”, огласи се поново Фишер.