„И, ако се побуним, Пит ће…”

„Евгенија, молим те. Саслушај ме. Опусти се мало. Зашто, за прво време, ти и Марлена не бисте остале овде? Више сте него добро дошле.”

„Шта ми то предлажеш? То је заточеништво без оптужбе, суђења, пресуде. Остаје нам да се закопамо на Еритру, неограничено дуго, само због произвољног…”

„Молим те, учини то без сувишних примедби. Биће боље тако.”

„Како боље?” Инсиња је била крајње озлојеђена.

„Тако што ће твоја кћер, Марлена, захтевати то исто од тебе.”

„Марлена?” Тупо га је посматрала.

„Прошле недеље ми је дошла, главе пуне комбинација. Хтела је да наведем Пита да нареди да вас две останете на Еритру.”

Инсиња се упола придиже са своје столице. „И ти си то стварно учинио?”

Џенар одлучно заврте главом. „Нисам. Слушај ме сада. Све што сам учинио било је да сам Пита обавестио да си готова с послом. И рекао сам да не знам какве су његове даље намере — хоће ли вас враћати на Ротор или треба да останете овде. Сасвим неутралан став, Евгенија. Показао сам допис Марлени пре но што сам га послао и она је била задовољна. Рекла је тачно ово: \'Ако му пружиш могућност избора, решиће да нас задржи овде.\' И то се, очигледно, и догодило.”

Инсиња потону у наслон столице. „Сивере, немој ми рећи да поступаш по налозима петнаестогодишње девојчице?”

„Не мислим о њој искључиво као о петнаестогодишњакињи. Али, реци ми, због чега си толико нестрпљива да се вратиш на Ротор?”

„Мој рад…”

„Нема га. Неће га бити уколико те Пит не жели. Чак и да ти дозволи да се вратиш, видећеш да ти је нађено друго место. Овде, с друге стране, наћи ћеш опрему коју ћеш моћи да користиш — коју си већ, уосталом, користила. Дошла си овамо, на крају крајева, да учиниш нешто што ниси могла тамо горе, на Ротору.”

„Мој рад нема с тим везе!” повика Инсиња. „Зар не видиш да желим да се вратим из истог разлога из кога он жели да останем овде? Он жели уништену Марлену. Да сам знала шта нас овде чека, не бисмо никада ни долазиле. Не смем да ризикујем здрав ум свог детета.”

„То би била последња ствар коју бих ја ризиковао”, одврати Џенар. „Радије бих у опасност довео себе.”

„Али њен ум јесте у опасности ако останемо овде.”

„Марлена не мисли тако.”

„Марлена. Марлена! Понекад помислим да је богиња! Шта она зна?”

„Евгенија, саслушај ме, коначно. Хајде да разговарамо као разумни људи. Ако би збиља било разлога за помисао да је Марлена у опасности, обе бих вас одмах послао натраг. Али саслушај ме. Нема ничег мегаломанског у твојој кћери, зар не?”

Инсиња се сва тресла. Бес јој се још не беше стишао. „Не видим шта хоћеш да кажеш.”

„Она нема обичај да тражи грандиозне ствари, велике, да поставља смешне захтеве?”

„Не, наравно. Врло је разумна — али зашто уопште постављаш таква питања? Ти знаш да она нема никаквих захтева који…”

„Који нису разложни. Знам. Никада се није хвалисала својим могућностима опажања. Оне су јој, много пре, навирале саме, под дејством околности.”

„Да, али каква је сврха свега овога?”

Џенар мирно настави. „Је ли она икада била сасвим свесна својих интуитивних моћи? Је ли се икада изражавала тако да је, рецимо, била сигурна да ће се нешто догодити, или да се неће догодити, из неког другог разлога, осим своје пуке уверености да ће се то десити, или неће?”

„Не, наравно да није. Она се држи доказа. Не игра се пуког нагађања.”

„Па ипак, у погледу једне ствари, само у погледу једне ствари, није тако. Она је сигурна да јој куга неће нашкодити. Тврди да је осетила то невероватно самопоуздање, то уверење да јој Еритро неће нашкодити још код куће, на Ротору, као и да јој је то уверење порасло откад је под Куполом. Она је одлучна — апсолутно одлучна — да треба да остане овде.”

Инсињине очи се разрогачише и она руком прекри уста. Отео јој се најпре један неарткулисан глас, а онда рече: „У том случају…” и остаде на томе.

„Да?” упита Џенар, одједном осетивши немир.

„Зар не видиш? Куга ју је већ обузела! Њена личност се мења. Њен ум је угрожен.”

Џенар се следи за тренутак, али одмах се успротиви. „Не, не може бити. У свим досадашњим случајевима куге, таквих појава није било. То није куга.”

„Њен ум је различит. Можда је и оболео на други начин.”

„Не”, очајнички рече Џенар. „Не могу да верујем у то. Нећу да верујем у то. Сматрам, ако Марлена са сигурношћу тврди да је имуна, да онда то и јесте и да ће нам њен имунитет помоћи да решимо загонетку куге.”

Инсиња беше бледа као креч. „Зато и желиш да она остане овде, Сивере? Да би ти била покусни кунић?”

„Не, не желим је овде само да бих је искористио. Без обзира на то, она жели да остане и можда ће и сама постати кунић, хтели ми то или не.”

„И само због тога што она жели да остане, ти јој то и допушташ? Само зато што она има ту неку своју нездраву жељу коју не уме да објасни и у којој никакву логику не видимо ни ти ни ја? Озбиљно мислиш да јој треба допустити да остане овде само зато што тако жели? Усуђујеш се да ми кажеш тако нешто?”

Џенар с напором одврати: „Заправо, у искушењу сам да учиним тако.”

„Лако је теби да будеш у искушењу. Моје је дете у питању, не твоје. Она је једино што…”

„Знам”, прекиде је Џенар. „Она је једино што ти је остало од — Крајла. Не гледај ме тако. Знам да никада ниси преболела тај губитак. Разумем како се осећаш.” Ово последње је изрекао на најнежнији могући начин, као да је желео да руком досегне и помилује Инсињину погнуту главу.

„Исто тако, Евгенија, ако Марлена жели да истражује по Еритру, бојим се да је на крају ништа неће моћи зауставити. А уколико је апсолутно сигурна да јој куга неће наудити, можда ће такав однос њеног ума према тој ствари појачати његове одбрамбене моћи. Марленина агресивна свест и самопоуздање могу постати ослонци њеног имунитета.”

Инсиња подиже главу. Очи су јој буктале. „Говориш такве глупости, Сивере. Немаш права да се тако препушташ својим романтичним визијама када је у питању моје дете. Она је за тебе странац. Не значи ти ништа.”

„Она није странац и значи ми много. Штавише, ја је поштујем. Љубав према њој не би ми можда улила то поверење које имам у њу, али поштовање би. Размисли о томе.”

Наставили су да седе непомично, очију упртих једно у друго.

ДОКАЗ



42

Катиморо Танајама је, захваљујући својој пословичној истрајности, оџивео још ту једну годину коју су му дали и беше већ подобро ушао и у другу — пре но што је његова дуга битка била коначно завршена. Када је стигао и тај час, бојно поље је напустио без речи, или знакова — тако да се десило да су инструменти регистровали смрт пре но што је то приметио било ко од посматрача.

То је незнатно ускомешало збивања на Земљи, док су Насеобине остале сасвим спокојне, јер Старац је све чинио далеко од очију јавности, што га је само чинило још снажнијим. Његову моћ познавали су само они који су с њим, природом посла, били у најнепосреднијем додиру, док су они који су највише зависили од његове снаге и политичког умећа доживели Танајамин одлазак као силно олакшање.

Вести су врло брзо стигле и до Тесе Вендел, путем специјалног канала који је повезивао њене приватне одаје са светском престоницом. Без обзира на то што је догађај очекиван већ месецима, шок није изостао.

И шта ће се сада десити? Ко ће наследити Танајаму и какве ће промене уследити? Дуго је већ размишљала о томе, али као да је то питање тек сада постало смислено. Очигледно је било да, упркос свему, Венделова (па и остали који су радили на пројекту) у ствари нису веровали да Старац збиља може умрети.

Отишла је Фишеру да нађе утеху и савет. Било јој је, као разумној жени, јасно да њена, сада већ очито средовечна фигура (за мање од два месеца напуниће педесет) није оно што Фишера држи у близини. Њему су биле тек четрдесет три године, али ни он више није био у првом цвету младости; међутим, пошто је посреди био мушкарац, то није било баш толико очито. Ипак, још се држао уз њу и она је могла да и даље уверава саму себе како је она та која га, фигуративно, држи уза себе — нарочито у оним ситуацијама када је то дословно био случај.

„Шта ћемо сада?” упитала га је.

„Па, није то ништа неочекивано, Теса”, узврати он. „Очекивали смо да ће се то десити много раније.”

„Да, али, ево, сада се коначно десило. Управо је његова заслепљујућа одлучност покретала цео пројекат. Шта ће сада бити?”

„Док је био жив, једва си чекала да умре. Сада си забринута. Мислим да немаш разлога да будеш забринута. Пројекат ће се наставити. Нешто што је већ толико узнапредовало сада има свој сопствени живот и не може тек тако бити заустављено.”

„Јеси ли икада покушао, Крајле, да израчунаш колико је то све до сада коштало? На положај управника ће доћи нови човек и влада ће вероватно одабрати некога кога ће лако моћи да држи на узди. Неће бити неког новог Танајаме пред којим ће сви дрхтати — бар не у ближој будућности. Потом ће мало завирити у наш буџет, а пошто више нема Танајамине моћне шапе да га скрива, лако ће установити да смо дубоко у црвеном и одмах ће доћи до кресања.”

„Како могу то да учине? Већ су потрошили читаво богатство. Сада не могу да стану, јер не би имали чиме да правдају досадашњи утрошак. То би онда збиља био потпуни фијаско.”

„Па, кривицу увек могу да свале на мртвог човека. Рећи ће да је био лудак, егоманијак, роб своје опсесије — што је све сасвим тачно до одређеног степена — али они, који до сада нису били одговорни ни за шта од свега тога, могу да Земљи поврате разум и напусте пројекат који планета себи, једноставно, не може да приушти.”

Фишер се насмеши. „Теса, љубави моја, твоја способност увиђања тананих политичких међуодноса сасвим је добра за једног генијалног стручњака за хиперсвемир. Али Управник Уреда је — теоријски, али и у очима јавности — заправо само наименовани службеник ограничених овлашћења, потпуно под контролом Генералног Председника и Глобалне Владе. Ти наводно моћни званичници, који бивају изабрани за та места, не могу јавно признати да је њима владао Танајама и да их је сатеривао у мишје рупе, не дозвољавајући им ни да се накашљу без његовог одобрења. Показали би се као кукавице и неспособни слабићи и нашли би се у опасности да изгубе стечене положаје приликом наредних избора. Они, једноставно, морају да наставе са пројектом. Можда ће, једино, бити одређених \'козметичких\' захвата.”

„Како можеш бити тако сигуран?” прошапта Венделова.

„Само захваљујући дугом искуству у посматрању званичника који подлежу изборном поступку, Теса. Осим тога, ако обуставимо пројекат, онда тиме само позивамо све Насеобине да наставе где смо ми стали — и да се ускоро отисну у дубоки свемир и оставе нас, као што је то учинио и Ротор.”

„Ох! А како би оне то учиниле?”

„Будући да већ владају хиперпогоном, зар ти не изгледа да је напредак до надсветлосних брзина неизбежан?”

Венделова га саркастично погледа. „Крајле, љубави моја, твоје виђење хиперспецијалности сасвим је примерено једном првокласном уходи. Да ли збиља то мислиш, о мом раду? Да је он неизбежни наредни корак после хиперпогона? Није ли ти прошло кроз главу да је хиперпогон природна последица релативистичког начина размишљања? А оно никако не дозвољава кретање брже од светлости. Да би се прешло на надсветлосне брзине неопходан је истински скок напред како у начину размишљања, тако и у пракси. А такав скок се не догађа природно, што сам ја и објаснила разним људима из владе. Жалили су се на спорост напредовања и на трошкове, а ја сам морала да објашњавам тешкоће с којима се сусрећем. Они ће се сада тога сетити и неће се либити да пројекат зауставе у овој фази. Не могу их сада бичем терати да јуре напред и почети напрасно да им причам да нам прети опасност да будемо предухитрени.”

Фишер затресе главом. „Разуме се да им то можеш рећи. И повероваће ти, јер је то истина. Лако нас могу предухитрити.”

„Слушаш ли ти шта ти уопште говорим?”

„Наравно. Али прескачеш једну ствар: дозволи првокласној уходи мало здраворазумног размишљања.”

„О чему то говориш?”

„Огроман корак између хиперпогона и надсветлосног лета постоји искључиво ако почињеш из почетка, као што си ти учинила. Насеобине, међутим, не почињу из почетка. Ти озбиљно мислиш да оне немају представу о томе шта се дешава у Хиперграду? Мислиш да смо ја и моје колеге једине уходе у Сунчевом систему? Насеобине имају своје уходе које раде подједнако приљежно и делотворно као и ми. На пример, скоро истог тренутка када си крочила на Земљу Насеобине су то знале.”

„Па шта ако су знале?”

„Ево шта. Мислиш ли да они немају компјутере који ће им рећи да си писала и објављивала радове на овом пољу? Зар мислиш да их нису крајње помно прочитали и да нису открили да је твоје главно становиште то да су снадсветлосне брзине теоријски могуће?”

Венделова се угризе за усну. „Па…”

„Да, размисли мало о томе. Када си на папир стављала своје мисли о надсветлосној брзини, биле су то још само спекулације. Сем тебе нико више није сматрао да је то могуће. Штавише, нико то није узимао озбиљно. Али ти онда долазиш на Земљу и остајеш овде. Изненада нестајеш са видика и не враћаш се на Аделију. Они можда не знају све појединости онога што радиш, јер је тајност овог пројекта била онолика строга коликом ју је Танајамина параноја могла учинити. Ипак, пука чињеница да си ти нестала довољно је речита и с обзиром на оно што си објављивала, не може бити ни најмање сумње у погледу тога шта сада радиш.

„Хиперград”, настави он, „једноставно не може остати у потпуној тајности. Невероватне суме новца уложене у пројекат негде морају оставити траг. Свака Насеобина скупља за себе мрвице података које ће, евентуално, касније, употпунити у мозаик знања. Свака мрвица ће им давати нови замајац — и омогућити им да узнапредују много брже него што си ти била у стању. Ако престанемо да трчимо, можемо, и бићемо, претечени у трци. Та мисао ће нову гарнитуру одржати подједнако успаљеном у вези с пројектом као што је био и Танајама. Све што ти причам врло је вероватно.”

Венделова није одговарала и Фишер ју је пажљиво посматрао.

„У праву си, уходо драга”, рече она напокон. „Бојим се да је моја грешка у томе што сам те непромишљено сматрала пре за љубавника него за саветника.”

„Зашто би се те две ствари неопозиво искључивале?” упита Фишер.

„Додуше”, настави Венделова, „добро знам да и ти сам имаш своје побуде у свему овоме.”

„Какве то везе има”, упита Фишер, „чак и да је тако, уколико нам побуде иду руку под руку?”

43

Коначно је стигла делегација конгресмена, заједно са Игором Коропатским, новим Управником Земаљског Истражног Бироа. Он је већ годинама био на нешто нижим положајима у Уреду, те стога Теси Вендел није био потпуно непознат.

Био је то миран човек, са глатком седом косом која се проређивала, прилично бабурастим носом, пријатне, издељене браде. Човек је деловао пуначко и добродушно. Био је, очигледно, способан, но недостајала му је Танајамина готово болесна истрајност. Што се, прихватили то људи или не, могло видети из авиона.

Конгресмени, наравно, беху с њим, као да желе да покажу да је наследник њихово власништво и под њиховом контролом. Мора бити да су се надали да ће тако и остати. Танајама је био дуготрајна и горка лекција.

Нико није предлагао да се пројекат обустави. Штавише, више се говорило о његовом могућем убрзавању. Опрезна примедба Венделове да постоји могућност да Насеобине претекну Земљу или да јој буду за петама, била је примљена без коментара, као нешто што је само по себи очигледно.

Коропатски, који беше одабран да говори и да узме пуну одговорност за све, рече: „Др. Вендел, не тражим од вас да ме водите у дугу, формалну шетњу по Хиперграду. Већ сам боравио овде и тренутно ми је важније да проведем извесно време вршећи реорганизацију Уреда. Не желим да изразим било какво непоштовање према свом претходнику, али кад год једно овако важно административно тело пређе у надлежност друге особе то захтева прилично реорганизовања, нарочито ако је претходник своју дужност обављао током низа година. А ни ја нисам, по природи, човек који пати од формалности. Хајде да, стога, говоримо сасвим слободно и неуштогљено. Ја првенствено желим да вам поставим нека питања, на која се надам да ћете ми одговорити на начин који ће ми бити разумљив упркос мом скромном познавању науке.”

Венделова климну главом. „Трудићу се да будем што јаснија, Управниче.”

„Одлично. Када очекујете да ћете имати свемирски брод који ће моћи да путује надсветлосном брзином?”

„Морате имати у виду, Управниче, да је то питање на које се никако не може са сигурношћу одговорити. Остављени смо на милост и немилост непредвидљивим тешкоћама и незгодама.”

„Хајде да узмемо у обзир само разумне тешкоће и да изузмемо незгоде.”

„У том случају, пошто смо завршили са теоријом и пошто нам остаје инжењеринг, бићемо задовољни, рецимо, ако брод изградимо за три године.”

„Другим речима, бићете спремни 2236.”

„Сигурно не пре тога.”

„Колико ће особа брод моћи да прими?”

„Пет до седам, можда.”

„Колики ће му бити домет?”

„Колико год то будемо желели, Управниче. То је предност надсветлосних брзина. С обзиром на то да ћемо се кретати кроз хиперсвемир, где познати закони физике не могу да се примењују, па чак ни закон о очувању енергије, стајаће нас потпуно исто да ли путујемо хиљаду светлосних година или само једну.”

Управник се немирно промешкољи. „Нисам физичар, али тешко ми је да прихватим постојање неке средине без ограничења. Вероватно има ствари које нисте у стању да учините?”

„Наравно да има ограничења. Да бисмо прелазили у хиперсвемир и излазили из њега, потребни су нам вакуум и гравитациони интензитет испод одређене тачке. Како будемо стицали искуство, несумњиво ћемо наилазити на нова ограничења која ћемо моћи да ближе одредимо тек при пробним летовима, а то може проузроковати даљња закашњења.”

„Када једном будете имали брод, где намеравате да га упутите на први лет?”

„Опрезност нам налаже да се у првом лету не отиснемо даље од планете Плутон, на пример, али то, по мом мишљењу, неће бити ништа друго до губитак времена. Када једном будемо владали технологијом која ће нам омогућити да стигнемо до звезда, бојим се да ће искушење да посетимо једну од њих бити јаче од свега.”

„Рецимо, звезду-суседа?”

„То би био логичан закључак. Претходни Управник, Танајама, имао је управо то у виду. Али морам да подвучем да постоје и друге звезде које су знатно занимљивије. Сиријус је само четири пута удаљенији, а посета њему дала би нам могућност да проучавамо звезду белог патуљка — изблиза.”

„Докторко Вендел, мислим да би звезда-сусед морала бити наш први циљ — иако не нужно из Танајаминих разлога. Претпоставимо да отпутујемо на неку другу звезду — било коју — и вратимо се назад. Како бисте уверљиво доказали да смо збиља били у суседству неке друге звезде?”

„Доказати?” Венделова беше затечена. „Не разумем вас.”

„Мислим, како бисте се одбранили од оптужби да је ваш лет био лажан?”

„Лажан?” Венделова љутито скочи на ноге. „То је увреда!”

Коропатски одједном загрме: „Седите, докторко Вендел. Нико вас ни за шта не оптужује. Покушавам да предвидим једну ситуацију и да се одбраним од могућих неугодности. Човечанство се отиснуло у свемир пре готово три века. То није сасвим заборављена епизода из историје и део света из кога ја потичем памти је нарочито добро. Када су лансиране прве сонде, у тим раним, магловитим данима Земљиних истраживања космоса, било је оних који су све што су те сонде емитовале и слале проглашавали за лаж и обману. Прве фотографије Месечеве површине такође су проглашене за лаж. Чак и прве слике Земље, снимљене из свемира, бејаху проглашене за обману од стране оних који су веровали да је Земља равна. Е, сада, ако Земља тврди да влада надсветлосним летом, можемо утрчати у исту невољу.”

„Зашто, Управниче? Зашто би ико помислио да бисмо лагали око једне такве ствари?”

„Драга моја докторко, наивни сте. Током читава три века, Алберт Ајнштајн сматран је за полубога који је измислио космологију. Људи су одрастали, кроз поколења, уз сазнање да брзине веће од светлосне нису могуће. И нико се тога неће тако лако одрећи. Чак и начело узрочности — а не постоји ништа темељније од тога да узрок претходи последици — наоко је доведено у питање. То је једна ствар.

Друга ствар, докторко Вендел, јесте то да би Насеобине могле сматрати да је политички корисно уверавати своје житеље, као и Земљане, да је све то чиста лаж. То ће нас помести, увући нас у полемике, учиниће да изгубимо драгоцено време, а њима пружити шансу да нас достигну. Питам вас, стога: има ли каквог једноставног доказа који би показао да је сваки лет који будемо предузимали онај прави, истински?”

Венделова ледено одговори. „Управниче, можемо дозволити научницима да пажљиво прегледају наш брод по повратку. Можемо објаснити технику коју користимо…”

„Не, не, не. Немојте даље. То би уверило само научнике вашег формата.”

„Добро, онда, када се будемо вратили, располагаћемо фотографијама неба. Положај оближњих звезда биће унеколико промењен, посматран оданде. На основу те промене релативног положаја биће могуће тачно израчунати где смо се налазили у односу на Сунце.”

„То опет важи само за научнике. Потпуно неупотребљиво када је у питању лаик.”

„Имаћемо снимке изблиза било које звезде коју посетимо. Она ће се у сваком погледу веома разликовати од Сунца.”

„Али те ствари гледате сваки дан на холовизији, кад год су на програму оне тривијалне емисије о међузвезданим путовањима. То би изгледало буквално као нови наставак серије Капетан Галаксија.”

„У том случају”, процеди Венделова, „не знам ни за какав начин. Ако људи не желе да поверују, онда их ништа неће уверити. Бојим се да је то објективан проблем са којим се ви морате ухватити укоштац, Управниче. Ја сам само научник.”

„У реду, у реду, докторко Вендел. Само полако. Када се Колумбо први пут вратио са прекоокеанског путовања пре седам и по векова, нико га није оптуживао за обману. Зашто? Јер је са собом довео домороце са нових обала које је открио.”

„Одлично. Но, сасвим су мали изгледи да наиђемо на свет који садржи живот, као и да донесемо натраг узорке.”

„Можда и није тако. За Ротор се, као што знате, верује да је својом Даљинском сондом открио звезду-суседа, а непосредно потом та Насеобина је напустила Сунчев систем. Пошто се никада нису вратили, није искључено да су се отиснули пут звезде-суседа и да су, заправо, још тамо.”

„У то је веровао и Управник Танајама. Како год било, тај њихов пут, уз помоћ хиперпогона, морао је трајати више од две године. Сасвим је могуће да, услед незгоде, подбацивања науке или психолошких проблема, Ротор никада није стигао на своје одредиште. То што се никада нису вратили могло би се и тако протумачити.”

„Без обзира на то”, био је упоран Коропатски, „можда су још тамо.”

„Чак и да су тамо стигли, вероватно су, због недостатка каквог погодног, настањивог света, једноставно ушли на орбиту око звезде. Ту, у изолацији, психолошко оптерећење које их није зауставило током путовања коначно их је сустигло, тако да није искључено да се сада на орбити око звезде налази само мртва Насеобина.”

„Онда, увиђате зашто звезда-сусед мора бити наш циљ. Када једном будемо тамо, лако ћемо установити да ли је Ротор на том месту, мртав или жив. У сваком случају, назад на Земљу морамо понети нешто што је без даљњег пореклом са Ротора. Онда ће свима бити лакше да верују да смо се отиснули до звезде и вратили назад.” Он се широко осмехну. „Чак бих и ја поверовао у то, и ето вам одговора на питање како доказати свету да смо овладали надсветлосним путовањем. То је, дакле, ваша мисија и нема никаквих бојазни у погледу тога да Земља неће наставити да вам обезбеђује новац, ресурсе и радну снагу који су вам потребни.”

Током вечере нису више потезане техничке стране пројекта; но, Коропатски се после ње у једном тренутку нагнуо ка Венделовој и рекао јој најпријатељскијим могућим тоном, али и са упадљивим леденим призвуком: „У сваком случају, не губите из вида да на располагању имате три године. Највише три године.”

44

„Значи, мој лукави маневар није уопште био потребан”, рече Крајл Фишер уз призвук жаљења.

„Не. Били су решени да наставе с пројектом и без претње да ће их неко претећи у томе. Једино што их брине, а што, изгледа, никада није бринуло Танајаму, јесте могуће суочавање са јавношћу која сматра да је све то обмана. Ја мислим да је Танајама једноставно желео да уништи Ротор. Када би једном то било учињено, што се њега тиче, сви су до лудила могли да урлају \'превара, превара\'.”

„Не би се то догодило. Он би тражио да се брод врати назад, с нечим што би њега уверило да је Ротор уништен. То би онда био доказ и за свет, зар не? Какав је тај тип, тај нови Управник?”

„Сушта супротност Танајами. Делује љубазно, скоро извињавајуће. Ипак, имам утисак да ће се Глобални Конгрес намучити с њим готово исто као и са Танајамом. Само треба да уђе у штос.”

„Из онога што си ми испричала увиђам да је много разложнији него Танајама.”

„Да. Али још ми то не излази из главе — та његова опаска у вези са обманом. Замисли само, правити обману од свемирских путовања. То је вероватно исход одсуства осећања за свемир код Земљана. Потпуног одсуства. Ствар је у томе што имате овај бескрајни свет који никада не напуштате, осим у микроскопски малом броју случајева.”

Фишер се насмеши. „Па, ја спадам у тај микроскопски мали број случајева. Штавише, често сам се отискивао са Земље. А ти си са Насеобине. Значи, ниједно од нас двоје није везано за планету.”

„Сасвим тачно”, одврати Венделова, упутивши му искошен поглед. „Понекад ми се учини да заборављаш да сам са Насеобине.”

„Веруј, никада то не заборављам. Додуше, не понављам у себи \'Теса је са Насеобине! Теса је са Насеобине!\' али, добро знам да јеси.”

„А други, кад смо већ код тога?” Она описа руком неки неодређени круг. „Ево, ту је Хиперград, невероватно добро обезбеђен, а зашто? Због Насељеника. Цела ствар је у томе да се практично овлада надсветлосним летом пре но што Насељеници уопште почну да раде на томе. А ко је главни творац пројекта? Један Насељеник.”

„Је ли то први пут да о томе размишљаш за ових пет година?”

„Не, али прође ми кроз главу с времена на време. Не разумем. Зар се не плаше да ми сасвим верују?”

Фишер се насмеја. „Заправо, не. Па ти си научник.”

„Па шта онда?”

„Научници се сматрају плаћеницима који нису одани ниједном друштву. Дај научнику неки фасцинирајући проблем да решава и снабдевај га свиме што њему или њој треба — и он или она неће уопште марити ко је финансијер. Буди поштена па реци: брига тебе и за Земљу, и за Аделију, и за Насеобине — брига те за човечанство, у крајњу руку. Ти напросто желиш да надсветлосни лет преведеш у стварност. Ван тога те ништа друго не занима.”

Венделова жустро одврати: „То је стереотип. Али не уклапа се сваки научник у то. Ја се, на пример, не уклапам.”

„Сигуран сам да је то јасно и њима, и стога си, највероватније, под непрестаном присмотром. Неки од твојих најближих сарадника вероватно имају и задатак да те непрестано пажљиво посматрају и да стално извештавају владу.”

„Надам се да не мислиш ту и на себе.”

„Немој ми рећи да мислиш да сам ти близак само зато што сам \'ухода\'.”

„Па, у ствари, јавила ми се та идеја — ту и тамо.”

„Али је се не бавим тиме. Претпостављам да сам ти сувише близак да би ми могли веровати. У ствари, мислим да и о мени подносе извештаје, као и да се помно одмерава све што радим. Докле год си уз мене срећна…”

„Хладнокрван си ти момак, Крајле. Како можеш да налазиш нешто смешно у овоме?”

„Није овде ништа смешно. Само сам рационалан. Ако ме се икада заситиш, изгубићу своју функцију. Једна незадовољна Теса може постати и бескорисна Теса — и ја ћу убрзо бити уклоњен из твоје близине, упразнивши место за свог наследника. Уосталом, твоје задовољство им знатно више значи од мога и ја увиђам да је то сасвим у реду. Увиђаш ли моју реалистичност?”

Благо га је ударила по образу.

„Не брини. Мислим да сам се сувише навикла на тебе да бих те се сада заситила. У врелини цвета младости, могла сам да се заситим многих мушкараца, али сада…”

„Сада је то приличан напор, а? А и превелик луксуз?”

„Ако хоћеш тако да гледаш на ствари. И ја могу да будем заљубљена — на свој начин.”

„Разумем шта хоћеш да кажеш. Хладнокрвна љубав може да буде спокојна. Но, мислим да сада није прави тренутак да се то докаже. Мораш најпре да мало прожваћеш овај разговор са Коропатским, као и да избациш то отровно осећање о обмани из свог система.”

„Ах, преболећу то већ и сама. Али има и нешто друго. Рекла сам ти малочас да Земљанима потпуно недостаје осећај за свемир.”

„Да, сећам се.”

„Па, ево ти пример. Коропатски нема осећај — никакав — за непојмљиву величину свемира. Он прича о томе да се оде на звезду-суседа и да се потражи Ротор. Како то да се изведе? С времена на време, опазимо неки астероид — који ишчезне пре но што успемо да му израчунамо орбиту. Знаш ли колико времена треба да се он поново нађе, чак и са свим тим модерним апаратима и инструментима? Понекад и године. Свемир је огроман, чак и у непосредној близини неке звезде, а Ротор је мајушан.”

„Да, али ти свој астероид тражиш међу хиљадама других. Ротор, с друге стране, јесте једини објекат те врсте у близини звезде-суседа.”

„Ко ти је то рекао? Чак и да звезда-сусед не поседује планетни систем какав очекујемо, сулудо је очекивати да нема астероидну опну око себе.”

„Да, али та опна је мртав камен, као и наши астероиди. Ротор је, насупрот томе, Насеобина која живи и емитоваће широк опсег зрачења који ће се лако открити.”

„Ако је Ротор жива Насеобина. Шта ако није? Онда он постаје тек још један астероид и његово проналажење је ужасно тежак задатак. Можда не бисмо у томе успели у било ком разумном раздобљу.”

Фишер није могао да сакрије израз очајања на лицу.

Венделова испусти пригушен звук и приближи му се, обавивши му руку око укоченог рамена. „Ох, душо, схвати ситуацију. Помири се с том могућношћу.”

„Знам”, рече Фишер сломљеним гласом. „Али можда су живи. Зар то није могуће?”

„Можда и јесу”, одврати Венделова, али са призвуком извештачености у гласу. „Ако јесу, тим боље за нас. Као што си сам рекао, биће нам лакше да их откријемо ако емитују радио-таласе ма које врсте. Штавише…”

„Да?”

„Коропатски жели да са свог првог путовања донесемо натраг нешто што ће недвосмислено потврдити да смо се сусрели са Ротором, нешто што ће бити необорив доказ да смо се збиља отиснули у дубоки свемир и вратили се назад, преваливши неколико светлосних година за само неколико месеци. А шта бисмо могли донети назад што би било довољно убедљиво? Да нађемо некакав комад метала или бетона који плута свемиром. Не, није довољно аутентично. Мање-више, било шта што донесемо са Ротора можемо имати и овде, на Земљи. Комад метала који се не би могао идентификовати као роторијански представља нешто што смо сасвим могли понети са собом. Чак и ако пронађемо такав комад који је особен за Ротор — неки артефакт који може постојати једино на насеобини — то би се и даље хладно могло сматрати обманом.

С друге стране, уколико је Ротор и даље оперативна, жива Насеобина, можда бисмо могли убедити неког од Роторијанаца да се врати с нама. Роторијанац може бити идентификован као такав — постоје документа, отисци прстију, ретинални отисци. Анализе ДНК. Можда ће бити и људи по Насеобинама, или чак на Земљи, који ће моћи да препознају тог одређеног Роторијанца којег будемо повели. Коропатски управо то има на уму. Рекао је да је Колумбо, по повратку са свог првог путовања, довео собом америчке домороце.

Наравно”, настави Венделова, уз уздах, „постоји ограничење у погледу тога што ћемо донети или довести натраг на Земљу. Једног дана ћемо можда изградити бродове велике као Насеобине, али први прототип биће сасвим мали и врло примитиван, према будућим мерилима. Можда ћемо бити у могућности да поведемо са собом једног Роторијанца — више од тога премашило би наше способности смештаја, тако да ћемо морати да одаберемо оног правог.”

„Моју кћерку, Марлену”, рече Фишер.

„Можда она неће хтети да пође. Можемо повести само онога ко својом вољом жели да се врати. Наравно, значајно је бити један међу хиљадама, можда и међу десетинама хиљада, али, ако она не буде желела да пође…”

„Марлена ће хтети да се врати. Дај ми само да говорим с њом. Убедићу је, некако.”

„Можда то неће одобрити њена мајка.”

„И њу ћу убедити”, рече Фишер суморно, али чврсто. „Успећу, некако.”

Венделова поново уздахну. „Не могу да те пустим да живиш с таквим мислима, Крајле. Зар не видиш да не можемо повести собом твоју кћер, чак и ако она пристане да пође?”

„Зашто да не? Зашто да не?”

„Било јој је тек годину дана када је отишла. Она се не сећа Сунчевог система. Нико је у Сунчевом систему не би могао идентификовати. Тешко да ћемо наћи податке о њој, било где у систему. Не, то мора, у најмању руку, бити средовечна особа — и то нека од оних које су, својевремено, путовале на друге Насеобине, односно, што је још боље, на Земљу.”

Она застаде, а онда, стиснута грла, настави: „Твоја би жена могла бити идеална. Ниси ли ми једном рекао да је студирала на Земљи? О томе постоје подаци и она ће моћи да буде идентификована. Иако бих, да будем поштена, радије повела неког другог.”

Фишер не узврати ништа.

Венделова, готово уплашена, примети: „Жао ми је, Крајле. Није баш онако како бих волела да буде.”

Фишер горко одврати: „Само да је моја Марлена жива. Онда ћемо већ видети шта нам је чинити.”

СКЕНИРАЊЕ МОЗГА



45

„Жао ми је”, рече Сивер Џенар, посматрајући преко свог дугачог носа мајку и кћерку погледом који се довољно извињавао и без речи. „Прво сам Марлени рекао да не радим ништа важно, а онда смо, скоро одмах затим, улетели у својеврсну енергетску миникризу, па сам зато морао да одложим овај наш сусрет. Криза је сада за нама и, виђена из ове перспективе, није била нарочито озбиљна. Је ли ми опроштено?”

„Наравно, Сивере”, одговори Евгенија Инсиња. Била је видно узнемирена. „Не могу рећи да су нам ова три дана протекла баш у спокојству. Чини ми се да сваки час задржавања овде повећава опасност за Марлену.”

„Чика Сивере”, умеша се Марлена, „уопште се не бојим Еритра.”

„Осим тога”, настави Инсиња, „мислим да нам на Ротору Пит не може наудити. Он то зна — јер, не би нас ни слао овамо.”

„А ја ћу покушати да вас обе задовољим”, закључи Џенар. „Шта год Пит могао или не могао посредно, он много може посредно, те је стога опасно, Евгенија, да допустиш да те страх од Еритра наведе да потцениш Питову решеност и домишљатост. Пре свега, уколико се вратиш на Ротор, учинићеш то против његових заповести издатих у ванредном стању и он има пуно право да те стави у притвор или да те пошаље у изгнанство, на Нови Ротор, па чак и да те врати овамо.

Што се Еритра тиче”, настави он, „не треба потцењивати ни опасност од куге, иако нам се чини да је болест уминула, бар у свом раном вирулентном облику. И ја сам у подједнакој мери невољан да ризикујем Марлену као и ти, Евгенија.”

Марлена на то огорчено прошапута: „Нема никакве опасности!”

„Сивере, мислим да не треба да водимо овај разговор у њеном присуству”, рече Инсиња.

„Грешиш. Ја желим да буде у њеном присуству. Слутим да она боље од нас обоје зна шта треба да чини. Она води рачуна о свом уму и наша је дужност да се у то мешамо што је мање могуће.”

Из Инсињиног грла оте се неки неартикулисан звук, али Џенар неумољиво настави, са призвуком неприкосновености у гласу: „Желим да она учествује у разговору јер желим њен допринос. Желим да чујем њен став.”

„Али ти знаш какви су њени ставови”, рече Инсиња. „Она хоће напоље, а ти кажеш да јој то морамо допустити јер је она, некако, магична.”

„Нико магију није поменуо, ни то да јој једноставно треба отворити врата. Предлажем вам један мали експеримент, уз све неопходне мере предострожности.”

„Какав експеримент?”

„Пре свега, желео бих да се изврши скенирање Марлениног мозга.” Он се окрену Марлени. „Схваташ ли, Марлена, да је то неопходно? Имаш ли каквих приговора?”

Марлена се лако намргоди. „Већ сам била скенирана. Сви живи су скенирани. Не дају ти да пођеш у први разред ако ниси скениран. Сваки пут када идеш на систематски преглед…”

„Знам”, сложи се Џенар нежно. „Нисам баш сасвим страћио ова три дана. Ево, овде…” — његова рука се спусти на компјутерску тастатуру на левој ивици стола, „овде имам компјутеризоване податке о свим скенирањима кроз које си до сада прошла.”

„Али не говориш нам све, чика Сивере”, примети Марлена мирно.

„Ах!” узвикну победоносно Инсиња. „Шта крије од нас, Марлена?”

„Мало је нервозан у вези са мном. Не верује ми у потпуности када кажем да осећам да сам безбедна. Није сигуран.”

„Неће бити, Марлена”, успротиви се Џенар. „Прилично сам сигуран у твоју безбедност.”

Но Марленино лице се одједном обасја. „Мислим да си баш због тога чекао три дана, чика Сивере! Уверавао си самог себе да си сигуран, да не би преда мном морао да глумиш. Али не ваља. Још се види.”

„Ако је тако, Марлена, онда је то само зато што си сувише вредна, сувише значајна, тако да је и најмањи ризик преопасан.”

„Ако сматраш да је и најмањи ризик преопасан”, упаде љутито Инсиња, „како мислиш да се ја осећам, као мајка? И тако, у властитој несигурности, прибавио си резултате њених скенирања, нарушивши приватност њених медицинских налаза.”

„Морао сам. И нашао сам оно што сам тражио. Подаци су недовољни.”

„Како то мислиш, недовољни?”

„У првим данима Куполе, у време када је куга најжешће харала, један од главних задатака био нам је да начинимо што делотворнији мождани скенер, као и да направимо ефикасан компјутерски програм који би тумачио добијене налазе. Ништа од овога није пренето на Ротор. Питова силна жеља да сакрије појаву куге нагнала га је да се успротиви изненадној појави једног усавршеног можданог скенера на Ротору. То би, вероватно, проузроковало непотребна и неугодна питања и говоркања. Све заједно, смешно, по мом мишљењу, али и у томе, као и у другим стварима, Пит поступа по своме. Сходно томе, Марлена, ти на Ротору никада ниси била скенирана на прави начин, па желим да то учинимо сада, на нашем инструменту.”

Марлена устукну. „Не.”

Нада прелете преко Инсињиног лица. „Зашто, Марлена?”

„Зато јер — када је то изговарао, чика Сивер је одједном постао још узнемиренији.”

„Не, то није…” заусти Џенар, али само беспомоћно подиже руке и пусти их да млитаво падну низ тело. „Чему толики труд? Марлена, душо, ако сам одједном изгледао забринут, то је стога што нам је потребан најдетаљнији могући снимак твог мозга, да би нам послужио као стандард менталне равнотеже. Онда, уколико на Еритру претрпиш и најтананију менталну промену, скенер ће то детектовати много пре но што било ко буде могао то да закључи тако што ће те посматрати или разговарати с тобом. Стога, чим поменем подробно скенирање мозга, одмах помислим на могућност откривања менталних промена које се на други начин не могу установити — и та помисао аутоматски изазива у мени забринутост. То је оно што си осетила код мене. Хајде, Марлена, реци, колико несигурности и забринутости можеш да осетиш? Дај ми неку вредност.”

„Не много, али, ту је”, одговори Марлена. „Невоља је што ја само могу да закључим да си забринут. Не могу знати зашто. Можда је то мождано скенирање опасно.”

„Како може бити? Извршено је толико пута — Марлена, ти знаш да ти Еритро неће нашкодити. Зар не можеш, онда, исто тако знати да ти скенер неће наудити?”

„Не.”

„А осећаш ли опасност при помисли на скенер?”

„Не”, рече Марлена одлучно, после краће станке.

„Али како можеш бити тако сигурна поводом Еритра, а да не знаш ништа када је скенер у питању?”

„Не знам. Знам да ми Еритро неће ништа, али не знам да ли ми скенер неће ништа. Или, хоће.”

Осмех пређе преко Џенаровог лица. Није било потребно владати посебним способностима па приметити израз његовог великог олакшања.”

„Шта те то толико радује, чика Сивере?” упита Марлена.

„Да се предомишљаш”, узврати Џенар, „око интуитивних осећања — из жеље да будеш важна, из опште романтичности твог карактера или из некаквог самообмањивања — то би чинила у свакој прилици. Али то није случај. Ти вршиш избор. Неке ствари знаш, а неке не знаш. То ме још више нагони да ти верујем када тврдиш да си сигурна да ти Еритро неће наудити и ја се више уопште не бојим да ће скенирање твог мозга открити било шта узнемирујуће.”

Марлена се окрену према мајци. „У праву је, мајко. Осећа се много боље, па се тако и ја осећам много боље. То је тако очигледно. Зар не видиш и сама?”

„Није битно шта видим”, одговори Инсиња. „Ја се не осећам нимало боље.”

„Ох, мајко…” промрмља Марлена, а онда, обраћајући се гласно Џенару, рече: „Идем на скенирање.”

46

„Ништа изненађујуће”, промрмља Сивер Џенар.

Посматрао је компјутерску графику, у замршеним, готово цветним шарама, како се помаља и нестаје у лажним бојама. Евгенија Инсиња стајала је поред њега, зурећи помно у екран, али не разумевајући ништа.

„Шта није изненађујуће, Сивере?” упита она.

„Не могу ти тачно рећи, јер још нисам проникао у њихов жаргон. Или, уколико би то објаснила Ранај Д\'Обисон, која је наш локални гуру на овом пољу, онда ни ти ни ја не бисмо разумели. Но, скренула ми је пажњу на ово…”

„Изгледа као пужева кућица.”

„Истиче се по боји. Ранај каже да је то пре мера сложености него непосредан показатељ физичког облика. Овај део је атипичан. Углавном се не среће у мозговима.”

Инсињине усне задрхташе. „Мислиш ли да је већ…”

„Не, наравно да не. Рекао сам \'атипичан\', не \'абнормалан\'. То, надам се, не морам да објашњавам једном астроному. Мораш да прихватиш чињеницу да је Марленин мозак другачији. У сваком случају, драго ми је да је пужева кућица ту. Да јој је мозак сасвим уобичајен, морали бисмо се запитати зашто је она то што јесте. Одакле јој толики дар опажања. Односно, да ли она лукаво фолира, или смо ми будале.”

„Али откуд знаш да то није нешто… нешто…”

„Болесно? Како би могло бити? Имамо овде све њене скенерске снимке сакупљене кроз цео живот, од детињства. Та атипичност је свуда присутна.”

„То ми никада није саопштено. Чак ни неку напомену о томе нисам чула.”

„Наравно да ниси. Првобитни скенери су били много примитивнији и то се није показивало. Бар не у тој мери да ти се око одмах за то залепи. Али сада кад располажемо овим одличним скенером, којим смо у стању да јасно разабиремо појединости, можемо да се вратимо на раније снимке и да на њима уочимо исту ствар. Ранај је то већ учинила. Кажем ти, Евгенија, ова усавршена техника скенирања мозга морала би постати стандард и на Ротору. Питово осујећење увођења ове справе један је од најлуђих потеза које је направио. Ствар, додуше, није јевтина.”

„Ја ћу платити”, промрмља Инсиња.

„Не буди шашава. Ово иде из буџета Куполе. На крају, може се показати од помоћи у решавању загонетке куге. Бар ћу то навести као разлог, ако било ко буде постављао сувишна питања. Добро, ствар је обављена. Марленин је мозак сада снимљен јасније и детаљније него икада. Ако му се ма шта деси, то ће се одмах показати.”

„Немаш представу колико је све то засташујуће”, рече Инсиња.

„Па, не кривим те, знаш. Али она је толико самоуверена да ми не преостаје друго до да јој држим страну. Уверен сам да тај постојан осећај безбедности има иза себе неки смисао.”

„Како?”

Џенар показа на пужеву кућицу. „Ти ово немаш, а немам ни ја; према томе, нико од нас није у положају да може рећи одакле њој тај осећај безбедности. Али она то има, па је стога морамо пустити напоље, на површину.”

„Али зашто морамо толико да ризикујемо? Можеш ли то икако да ми објасниш?”

„Из два разлога. Прво, она делује изузетно одлучно — а право да ти кажем, имам утисак да ће стићи до свега чему се устреми, раније или касније. У овом случају, боље да све примимо весело и да је пустимо, будући да ионако не бисмо могли још дуго да је задржавамо. Друго, можда ћемо на овај начин сазнати нешто више о самој болести. Шта ће то бити, ја не знам, али колико год ситно то сазнање било, у борби против куге представљаће много.”

„Али неће вредети ума моје кћери.”

„Он се неће ни доводити у питање. Што се тога тиче, ма колико било моје поверење у Марлену и ма колико веровао да нема опасности, потрудићу се да предузмем све мере предострожности, тебе ради. Пре свега, нећемо је још неко време пуштати на саму површину. Могао бих је, на пример, повести у лет над Еритром. Моћи ће да види језера и долине, брда, кањоне. Можда чак стигнемо до обале мора. Призори су препуни чудне лепоте — видео сам то једном — али све је потпуно пусто. Нема нигде живота који би могла видети — тек прокариоте у води, које су, наравно, невидљиве. Могуће је да ће је та једнолична пустош одбити и да ће потпуно изгубити занимање за спољњи свет.

А ако ипак буде желела да изађе напоље”, заврши он, „постараћемо се да обуче Е-одело.”

„Шта је Е-одело?”

„Нарочито одело за Еритро. Једноставна ствар — слична скафандру — с тим што не мора да одржава ваздушни притисак спрам вакуума. Реч је о непропусној комбинацији пластике и текстила, која, будући врло лагана, не спутава покрете. Кацига са својом инфрацрвеном заштитом представља важнији део који садржи вештачку залиху ваздуха и систем за вентилацију. Особа у Е-оделу нема тако практично никакве везе са околином, са Еритром. А поврх свега, неко ће увек бити с њом.”

„Ко? Ни у кога немам толико поверења колико у себе саму.”

Џенар се насмеја. „Не могу да замислим неког неподеснијег од тебе за пратиоца. Ти нити шта знаш о Еритру, а још га се и ђаволски плашиш. Ја се не бих усудио да те пустим напоље. Напротив, једина особа којој можемо веровати ниси ти, него ја.”

„Ти?” Упиљила се у њега нетремице, отворених устију.

„Зашто да не? Нико не познаје Еритро боље од мене. Ако је Марлена имуна на кугу, онда сам то и ја. За ових десет година ништа ми се није десило. Штавише, ја умем да управљам летелицом, па нам ни пилот неће бити потребан. Даље, ако ја пођем с њом, моћи ћу пажљиво да је посматрам. Ако учини било шта абнормално, ма колико ситно, вратићу је у Куполу и одмах скенирати. Брже од светлости.”

„Дотле ће, наравно, бити већ касно.”

„Не. Не смеш посматрати кугу као нешто што одговара начелу све или ништа. Било је лакших случајева, чак и сасвим лаких. Људи који су претрпели лакше случајеве наставили су да, више-мање, нормално живе и раде. Ништа јој се неће догодити, сигуран сам.”

Инсиња је седела у својој фотељи, нема, осећајући се бескрајно малом и рањивом.

Џенар је инстинктивно загрли: „Хајде, Евгенија, заборави на то, макар на недељу дана. Обећавам ти да Марлена неће изаћи напоље бар још толико времена — па и дуже, ако јој будем ослабио одлучност показивањем Еритра из ваздуха. Током лета биће затворена у ваздухоплову где ће бити подједнако безбедна као и овде. А у међувремену, рећи ћу ти шта ћеш да радиш. Ти си астроном, није ли тако?”

Погледала га је и промуцала: „Знаш да јесам.”

„То значи да никада не гледаш у звезде. То астрономи никад не чине. Они само гледају у инструменте. Над Куполом је сада ноћ; хајде да одемо на осматрачницу и да осматрамо. Ноћ је савршено ведра и ништа те не може смирити и успокојити као посматрање звезда. Веруј ми.”

47

Био је потпуно у праву. Астрономи нису посматрали звезде јер за то није било потребе. Једноставно су давали упутства телескопима, камерама и спектроскопима преко компјутера који су та упутства примали у виду програма.

Инструменти су вршили анализе и излагали их у виду графичких симулација. Астроном би једноставно постављао питања, а затим проучавао добијене одговоре. За све то није било неопходно посматрати звезде.

Па како онда, упита се Инсиња, неко може да залудно зури у звезде? Нарочито један астроном? Већ и сама помисао на то уноси немир. Било је посла који је ваљало обавити, питања на која треба одговорити, тајни које треба решити, тако да би се, зацело, после извесног времена, научник вратио у своју опсерваторију и ставио у погон уређаје, забављајући се у међувремену тако што би читао неки роман или гледао холовизију.

Почела је да прича о томе Сиверу Џенару, док је овај сређивао канцеларију пре но што ће је напустити (био је исти такав педант и у младости, присетила се Инсиња. То ју је тада нервирало, али можда је ова особина требало, напротив, да јој се допадне. Сивер је имао толико врлина, помисли она, док је Крајл, с друге стране…)

Она се немилосрдно отргну од тих мисли и покуша да их скрене у неком другом правцу.